Никада нисам вјеровао да ћу дочекати слободу тамо гдје сам био. Никада! Само сам се молио да ме одведу на стријељање, да не одем на клање.

Потресним ријечима почиње своју исповијест за Српскаинфо Раде Радивојац, један од преживјеле дјеце логора Јасеновац, који је имао ту срећу да дочека дубоку старост. Са својих 90 година, дјед Раде је свједок језивих страхота које су се догађале на овим просторима у Другом свјетском рату, злодјела каква је људски ум у стању да смисли, а рука крвника почини.

– Доведу младе дјечаке, моје генерације, па их уче да кољу. Код сваког младића стоји усташа, војник. Ми смо гледали; један момак узео нож и не смије заклати човјека. Дрхће, баци нож и почне плакати, а онај га усташа изведе, узе пиштољ и убије – видио је то, са својих десетак година, дјечак из приједорског села Орловци, који је, као и бројна дјеца Козаре, завршио у логору Јасеновац.

Ово стратиште Срба, Рома и Јевреја свих узраста, документују историчари, било је бруталније од Аушвица.

– Гдје је сад споменик, тамо су већином вођена дјеца. Улазе у шуму и нигдје се не види гдје излазе. Шта је тамо? Послије сам видио да они дјецу убијају. Остао сам у логору око годину дана. Била је само кожа и кост од мене, меса није било. Довозили су нам пуна кола убијених паса и бацали нам. Ја сам добио предњу ногу… И кост сам појео. Шта ти је глад – горко се присјећа ратног дјетињства.

Раде је старост дочекао у Бањалуци, у насељу Туњице, а са екипом Српскаинфо, како му је била жеља, нашао се у свом омиљеном кафићу у Лазареву. Његову потресну причу овдје сви знају.

– Водили су нас из логора некуда да купимо шљиве, а већином они који оду више се не врате. Ја сам имао срећу, па сам се вратио. Молио сам једну жену, Хрватицу, да ме сакрије код себе, да останем. “Све ћу радити”, рекао сам јој. Није хтјела. Било је и финих усташа. Извео нас један у село и каже: “Ако неко зна пливати, ето вам вода, тамо је Козара”. Али, кад не знаш пливати… Људи су били заостали, сад дијете у првом разреду обиђе цијели свијет – пореди старина разлику у времену и генерацијама.

Памти када је добио ознаку и како је једном чудом преживио.

– Долазио је један љекар и стављао ознаке. Ја сам имао ознаку нула и нека три слова још, али нисам знао прочитати. Када дођу љекари са санитетским колима, дјеца иду посебно и ваде се органи. Само се, послије видиш, бацају лешеви. Ја сам био у том строју, четврти по реду, кад каже један усташа: “Врати дјецу, долази поглавник (Анте) Павелић”. Свашта су радили, не дај боже никоме. Не постоји човјек који може да вјерује у та звјерства. Највише су људи јаукали кад сијеку тијела, руке, ноге… Кажу сад, човјеку тешко. Ништа није тешко, ви имате слободу, што је најважније. Не може се то ничим платити, кад ти слободно идеш, можеш се кретати, неће ти нико ништа. Тамо си само стрепио кад ће нож. Лијежеш спавати и мислиш се како ћеш погинути – такве ствари снивао је прије 7 деценија невини дјечји мозак.

Побјегао је једне олујне вечери, заједно са старијим дјечаком, док су им меци звиждали преко глава, а по тијелу падао лед. Ријеку су прешли држећи се једва за неко дрво, када је Раде погођен у кук. Ногу није осјећао и друг му је помогао да изађе на обалу. Крио се у жбуну, да би се потом одвукао до неке бабе, која му је рану очистила и превила.

– Имао сам тада 13 година и 11 килограма, ако то неко може замислити – присјећа се дјед Раде.

Када је отишао у логор, био је неписмен. Касније, међутим, изучио је занат за аутомеханичара и био возач аутобуса.

Управо возећи аутобус посјетио је Јасеновац први пут са својих 30-ак година. Од бола се онесвијестио.

– Нужда ме натјерала да све савладам. Човјек мора бити јачи од свега што дође преда њ’ да опстане. Ако имате вољу, све ћете савладати, ако немате, ако се деморалишете, још је горе. Све сам прошао у животу и није ми ништа тешко. Чувајте се, дјецо, јер живот је све и није ништа – уз ове мудре ријечи растасмо се од Рада Радивојца, живе енциклопедије минулих времена, која никада не смијемо заборавити, нити дозволити да се икада више понове.

“Добровољно умро”

Сјећања Раде Радивојца сачувана су и кроз документарни филм “Добровољно умро”, који је недавно снимљен у продукцији РТРС.

– Постао сам ратни војни инвалид, а био сам дијете. Таки је живот. Некад сједнем и размишљам, да ли је могуће да сам ја и даље жив. Не дај боже никоме. Када би природа дала да се вратим поново да живим, ја бих добровољно умро, само да не проживим опет исто – реченица је којом Раде завршава овај филм.

Природа има свој план

– Како сам остао жив, појма немам. Сад ми је 90 година. Ви сте млада генерација, да вам кажем нешто. Има нешто у природи што води човјека, можете планирати живот како хоћете али знајте да ће природа планирати своје и шта год да учините другом – учинили сте себи. Ја сам то упамтио. Упамтио сам и једног који ме је тукао у логору. Када је дошла слобода, тражио сам га да га убијем. Распитивао се за њега, а онда ми рекоше да се разболио и умро, иако је био млађи човјек. И сад знам како изгледа његов лик, од страха – говори Раде.