Током Великог, а затим и Другог свјетског рата, милиони српских војника пркосили су изазовима – највише онда кад би се све уротило против њих. Дивили су им се свјетски извјештачи, признања одавали француски генерали. С времена на вријеме, међу причама које не трпе заборав искрсне и једна у милион: као онда када је група артиљераца усвојила једног дјечака.

Притиснут невољама, малишан није имао куд. Нити су војници имали избора осим да га узму под своје. Околности су удесиле и да дјечак напречац освоји њихово дивљење. И не само војника, већ и прекаљених мајора и војвода, овдашњих, а потом и савезничких. Дозволили су му да научи како се пуца из топа – ионако је прије тога већ доживио и схватио шта значи рат. Заштићен од стране српских војника, успио је да сачува голи живот. Одужио им се тако што је постао један од њих.

Момчило Гаврић, син дивизије

Мали Момчило тек је завршио први разред кад је Сарајевски атентат долио уље на ватру сукоба. Од осморо дјеце Алимпија и Јелене Гаврић, он је био најмлађи. Није тада још знао шта значи „војник“, „пушка“ или „рат“.

Родио се првог мајског дана 1906, али о рату ће научити већ са пуних 8 година. Тог августа 1914, у Трбушницу надомак Лознице упада аустријска војска – „Вражја“, како су звали 42. пјешачку дивизију. Уз оближња мјеста на Дрини, дјечаково сеоце постаје поприште офанзиве. Како би породицу што прије повео из села, Алимпије шаље најмлађег сина у стричеву кућу по запрегу.

Истог дана, од аустријске војске страдали су му отац, мајка, бака и седморо браће и сестара. Од рођака се вратио пред спаљену кућу. Отац га је спасао пуком случајношћу, а од сада је за то морао да се побрине сам.

Досјетио се да пође ка Гучеву, гдје је боравио Шести артиљеријски пук Дринске дивизије. Упутио јој је само једну молбу: да освети страдалу породицу. Ни мајор Стеван Туцовић, командант пука и рођени брат Димитрија Туцовића, није остао равнодушан. Наређење је издато: о Момчилу ће бринути Дивизија, а дјечаку ће бити дозвољено да сваког дана три пута опали из топа.

Тако су војници у својим редовима добили новог члана. „Син дивизије“, како су га звали, нашао је другу породицу. Убрзо се у њој издвојио и посебан члан – од Милоша Мишовића, војника са Златибора, Момчило се више није одвајао.

Како је каплар Гаврић начинио пресједан у српској историји рата

Иако тек дијете од једва 9 година, Момчило се показао достојним војничких редова. Униформа му је била велика, али у њу је стала незапамћена храброст. Побјеђивао је епидемије које су с почетка 1915. редом косиле становништво. Уз најбољег другара Милоша, повлачио се у посљедњим редовима војске која је штитила непрегледне колоне избјеглих.

Момчило је званично постао и каплар Гаврић. У ратну биографију нанизао је Церску и Колубарску битку. Чак ни то за њега нису били најтежи тестови – највећи ће му задати завејане планине Албаније.

За Момчила је то био и тест солидарности, какву су њему указали сада вјерни саборци. Повлачећи се преко Проклетија, његов најбољи другар Милош умало је, посуставши од изнемоглости, остао завејан у снијегу. Наговарао је малишана да настави без њега. Момчило се тада склупчао, не жељећи ни корак даље без њега.

Охрабрен таквим гестом, Милош је уз своју малу пратњу превалио албанске планине и стигао на Крф. Признање за храброст Момчило је добио годину дана касније. Но, најприје је мајор Туцовић имао објаснити строгом војводи Мишићу откуд у рововима на Кајмакчалану из топова пуца једанаестогодишњак:

„Господине војводо, каплару Гаврићу је непријатељ убио родитеље, 7 браће и сестара. С нама ратује још од Цера, био је на Колубари, прешао Албанију, дисциплинован је и рањаван.“

Истог дана је у свим јединицама војске прочитана наредба војводе Мишића – једанаестогодишњи каплар Гаврић унапређује се у виши чин. Од десетина милиона српских војника, начинио је пресједан у историји рата поставши најмлађи поднаредник.

Ратне и животне школе најмлађег српског војника

Не одвајајући се од нове породице, Момчило у њеним редовима остаје до краја рата. Но, успио је наћи времена и за школу: по пробоју Солунског фронта, у слободно вријеме је, умјесто пушке, узимао оловку и учио да пише.

До тад је већ задобио и поштовање много старијих бораца. Један од њих, цијењени доктор Арчибалд Рајс, и сам се уз српску војску борио на Солунском фронту. Био је затечен поднаредничким чином на униформи једанаестогодишњег дјечака. А од добротворке и племкиње лејди Лејле Пеџет, Момчило је добио надимак „српски витез“.

Лејди Пеџет је у Солун довела сопствена мисија – да српску дјецу након рата пошаље на школовање у Лондон. Тако је и дванаестогодишњи Момчило сјео у клупу гимназије „Хенри Рајт“ – што бијеше и посљедња наредба коју му је издао мајор Туцовић.

Нови рат и нова искушења поднаредника Гаврића

По завршетку рата и школе, Момчило се поново затиче пред згариштем породичне куће. Није хтио да настави живот на селу – упутио се у Београд, завршио занат и обуку за возача, оженио се и упослио у фабрици хартије Вапа. Радио је док му 1928. године није уручен позив на регрутацију. Дошавши у касарну у Славонској Пожеги, рапортирао је официрима Краљевске војске своју завидну ратну биографију.

Нико од присутних некадашњих аустријских официра томе није мога да вјерује – да је младић од 23 године већ провео 4 године у рату, и још је носилац Албанске споменице. Од Момчила су захтијевали да у писменој изјави призна да је изрекао лаж. Пошто на ово није пристао, одслужење војног рока започео је иза решетака одлежавши два и по мјесеца. До почетка Другог свјетског рата, враћа се скромном животу у престоници.

Поново мобилисаног у војску Краљевине, Момчила сналазе нова искушења. Најприје бјежи од Нијемаца након што му заробљавају пук. У фабрици хартије је у то вријеме радио један Јеврејин, али га је непријатељ поштедио јер му је од користи била његова струка. Момчило му је био асистент до 1943. године, кад их Нијемци обојицу затварају у логор на Бањици.

Срећом, млади војник је имао протекцију тамошњег шефа полиције. Из логора је изашао неколико мјесеци касније. Међутим, по завршетку рата и нових оптужби за сарадњу с непријатељем, стрељањем му пријете и партизани. Поново га је спасла срећа: препознао га је припадник СКОЈ-а коме је током окупације просљеђивао важне документе.

Да ствар буде гора, ускоро ће га актуелне прилике подсјетити на претходни рат. Четрдесетих година прошлог вијека, држава је, уз Јосипа Броза на челу, ееговала пријатељске односе са Албанијом. Али, Момчилова сјећања из времена похода на Проклетије била су потпуно другачија. Памтио је отимања од својих сабораца и није се устезао да јавно одбије подршку „братском народу у Албанији“.

Међутим, неустезање ће га поново коштати слободе. ОЗНА га осуђује на годину и по дана затвора. О ономе што је тамо видио и доживио никада није желио да прича.

Војник чија је храброст задивила свијет

Упркос храбрости коју је показао као војник и дјечак, каплару Гаврићу се свијет дивио више него родна Србија. По пробоју Солунског фронта, на Крфу је подигнута златна плоча с његовим именом. Године 1895, примио је и орден француског предсједника.

Најмлађи војник у историји доживео је и лијепе године. Преминуо је у Београду 28. априла 1993, неколико дана пред 87. рођендан. У земљи коју је задужио својом дјечачком храброшћу, његово име данас носе тек двије улице: једна у главном граду и једна у Лозници.