Живот и мисија Матије Бана, академика, дипломате, Србина, католика

26.03.2023. 10:25
0
ИЗВОР: glassrpske.com

Прије тачно 120 година у Београду је умро академик, дипломата, конспиратор, књижевник и педагог Матија Бан. Овај Србин католик, рођени Дубровчанин, велики дио свог живота посветио је раду на ослобађању свог народа од османског јарма и његовом уједињењу у заједничку државу.

Његово дјеловање уско је везано за Босну и Херцеговину и ослободилачке напоре овдашњих Срба, који су снажно устали у борби за своја људска и национална права у царевини која се у другој половини 19. вијека љуљала као кула од карата.

Тих година, послије Париског мира (1856), отвара се тзв. Источно питање од стране европских сила, којим је требало ријешити насљедника турских посједа у Европи, јер дијагноза је гласила “болесник са Босфора неће још дуго”. У оштрој дипломатској борби сучељавали су се интереси и претензије моћних, уз потпуно игнорисање тежњи балканских народа. Српски етнички простор постаје неуралгична тачка и поприште тих геополитичких судара. Аустрија је већ одавно бацила око на Босну и Херцеговину како би осигурала залеђе Далмације, али и добила компензације за изгубљене посједе у Италији. Ослабљена Русија послије Кримског рата невољко јој препушта примат у прекомпоновању Балкана, уз услов да за себе осигура животно важне позиције у Бугарској. На том трагу ће касније Беч и Петроград постићи споразум у Рајхштату и тајну конвенцију у Букурешту (1877). Енглеска је уз Француску подржавала Турску, настојећи Русију избацити са Балкана због контроле мореуза и Црног мора.

Уз све разлике међу њима, били су потпуно сагласни да треба спријечити уједињавање српских области са Србијом и Црном Гором. Зато се покушава паралисати српски ослободилачки покрет и национални препород, који је упркос свему био у пуном замаху од Паноније па до Јадрана. Аустрија уцјенама притиска Београд и Цетиње да окрену главу од побуњених Срба и успут свесрдно “помаже” стварању династичког ривалства међу њима. Дугорочни тајни план је био издвајање Црне Горе из српског етничког бића. Као важну полугу Беч користи мегаломанију хрватских политичара, који јавно прокламују да Хрватској на основу тзв. “државног права”, поред Босне, припадају и друге територије са српском већином. Па тако Еуген Кватерник 1869. пише: “Од салзбуршких Алпа до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте неоскврњене Херватске”. Намеће се теза да су Срби Хрвати Источне цркве, а муслимани “непријепорни Хрвати, цвијет хрватског народа”. Из тих клеро-политичких кругова пласира се лажна идеја “југославенства” и екуменизма, међутим о томе ће касније бити више говора.

Догађаји и процеси

У таквим околностима одвија се мисија Матије Бана који је био упућен у разне тајне и директно уплетен у многе важне догађаје и процесе. Почеци тог рада сежу до револуционарне 1848, тог “прољећа народа”, које заталаса и Србе сјеверно од Саве и Дунава. Српски државник Илија Гарашанин га као свог човјека шаље у Карловце патријарху Рајачићу да помогне успоставу привремене власти. Матија у Новом Саду пише прокламацију, којом Срби од Беча траже заштиту својих националних права и потврду старих привилегија. Одатле одлази у Загреб како би са баном Јелачићем и Гајем порадио на српско-хрватском споразуму о заједничкој борби. Потом обилази Војну крајину, а да би увезао све патриотске снаге силази и у Далмацију, гдје у Задру штампа прокламацију којом позива народ да подржи покрет у Војводини и Хрватској. Једно вријеме борави у Дубровнику, а потом одлази на Цетиње владици Раду, с циљем договора о општем устанку. С Његошем ће се зближити и још три пута сретати до 1851, доносећи му и новчану помоћ из Београда, а све вријеме ће водити и живу шифровану преписку. За Кримског рата има важну мисију у Цариграду.

Цијењен је као вјешт организатор на терену и војни зналац, те образован виспрен дипломата углађене латинске школе. Гарашаниново “Начертаније” је снажно пропагирао, заговарајући стварање јужнословенске државе, у коју би ушла Србија, проширена већинским српским областима, а другу јединицу те уније би чинио остатак Хрватске заједно са “Словеначком”. Зна се да је 1860/61. у два наврата одлазио у Карловце и Загреб, а у Бечу се састајао са руским амбасадором Балабином. Влада Кнежевине Србије 1860. формира Прес биро, којим ће он управљати сљедећих 20 година. Матија тада оснива и тајни српско-босански одбор за припрему босанског, али и свебалканског устанка. Формира мрежу тајних пунктова (агенција) који су требали помагати планирани устанак, само од Винковаца до Госпића било их је осам. Остварује контакт и води тајну преписку са невладиним Московским словенским комитетом, који подржава тежње балканских народа.  Исте 1861. екс-премијер Цветко Рајовић (рођени Херцеговац) представља Матијин план устанка кнезу Михаилу. Међутим, кнез процјењује да је тренутак неповољан и акцију одлаже за касније.

Због честих смјена влада у Кнежевини и њиховог односа према српском покрету и Бан је имао различите улоге, али се његових услуга ниједни нису одрицали. Нажалост, многи народни напори и жртве остадоше без резултата, велику ослободилачку борбу Срба вођену тада у три устанка и два рата европске силе су игнорисале. На Берлинском конгресу Аустроугарској је поклоњена Босна и Херцеговина, а остатку “европске Турске” је продужен живот за још 34 године. Већ заморен и резигниран због велике пропуштене шансе, Бан се 1880. повлачи у пензију.

Лажи о обмане

Мало је познато да Бан први помиње термин Југословен(ство) у једној својој пјесми 1833. То је касније приписивано хрватском бискупу Штросмајеру, око којег је у обје Југославије створен мит великог Југословена, борца за суживот и братство. Покушаћемо објаснити неке лажи и обмане у вези с тим, јер је посљедњих деценија испливао низ докумената који оспоравају поменуте атрибуте ђаковачком монсињору, што је позлату са његовог лика добрано ољуштило. Данас је потпуно јасно да је то “југославенство” било у функцији разводњавања и деструкције српског националног идентитета. Тај ревносни прелат, аустрофил, близак пријатељ и исповједник цара Франца Јозефа све је чинио да створи велику Хрватску, подмећући Србима “чавче под голупче”. Навешћемо само неке од прегршт чињеница које то потврђују. Народна странка, чији је био лидер заједно са франковцима и правашима у Хрватском сабору, је заступала тезу “једна држава, један политички народ хрватски”, па је чак забрањивано и српско име у јавној употреби. Познати Србин др Лазар Томановић ће изјавити: “Данас највећи гријех међу Хрватима чине они Срби који неће да се одрекну свога имена”. На зуб је узео и босанске фрањевце, који се нису осјећали Хрватима, а који су сами признавали да се служе српским језиком и писмом. Када су Срби, чинећи велику услугу Бечу, у крви извојштили Српску Војводину, он пише царској влади да ту творевину треба укинути, а њене територије припојити Хрватској, “напосе Сријем”. Правашке новине “Црвена Хрватска”, које су често пјениле србофобијом и гушиле јак покрет Срба католика у Дубровнику, Пресвијетли је новчано помагао. Када плану Невесињска пушка и Крајишки устанак 1875. бискуп, “ординариј сријемски и босански”, даје миг свештеницима у Босни да се католици не придружују устанку и остану лојални Турцима. Осим часних изузетака попут дум Ивана Мусића, већина то послуша. Међутим многи и оружано узеше страну Турцима попут “латина из Ивањске”, када је њих 500 у септембру 1875. заједно с Турцима у бици на Гашници потукло устанике, убивши вође Остоју Јањетовића Карманоша и Петра Петровића Пецију. А када се српска нејач, бјежећи од Турака обрела у Славонији гола-боса и очајна, војвода Голуб Бабић од Штросмајера затражи помоћ, који му лицемјерно рече да би преласком на католичанство ријешио све проблеме. Шта рећи за његов интервју за лондонски “Таблет” 1870. када се “прао” од југословенства наводећи да он и његова паства здушно раде код других хришћана “на њихову повратку у католичко јединство”. Он Рачком 25.6.1883. отворено пише: “Срби су нам крвни непријатељи”, а у писму папском нунцију Ванутелију 12.12.1885. износи да треба створити балканску федерацију под руком Беча, у којој би Хрвати имали примат и доминацију.

Шарени ћилим

Бискуп је сањао дан када ће са своје катедре објавити урби ет орби да је Босна укњижена као хрватска својина у хабзбуршку грунтовницу и да је тапија овјерена царевим апостолским печатом. Потпуно је јасно да је сва његова југо-политика била само шарени ћилим, застрт преко трулих дасака изнад понора, на који смо закорачили с главом у облацима, пуни идеалистичких снова о свјетлој будућности. Двадесети вијек нам је болно и стално показивао тежину те заблуде, прво 1878, па 1908, затим 1913, посебно 1914, онда 20-тих и 30-тих, а тек 1941. и 1991, све док (мимо српске воље) југословенска идеја и држава није коначно расходована и одбачена на отпад историје.

Данас све чешће и бошњачки историчари попут Х. Камберовића и А. Зечевића демаскирају бискупову политику због планиране кроатизације Босне и покрштавања муслимана. Истовремено у Хрватској се нападно глорификује његово хрватство: “Он је политички не-југославен, већ хрватски националист” (И. Шола)

За разлику од њега, југословенство Матије Бана или рецимо Змај Јована Јовановића било је невино и наивно, утопистичко вјеровање да различите етније и вјере на Балкану могу изградити заједничку државу на основама међусобног уважавања и поштовања свачије посебности.

Матија Бан је рођен у Дубровнику 4. децембра 1818. године, гдје се и школовао, изучавајући филозофске и педагошке науке, а једну годину проводи и међу фрањевцима. Са 20 година одлази у Цариград, гдје ради као предавач италијанског језика, потом и историје и географије, а успут и сам изучава грчки и француски језик, те војну теорију. Већ ожењен богатом Гркињом Маргаритом, 1844. продаје своје имање близу Бурсе и одлази у Београд, гдје ће се трајно настанити. Ускоро постаје васпитач кћери кнеза Александра, а министар Илија Гарашанин га ангажује за поменуте обавјештајно-дипломатске послове. 

Матија Бан је поред професуре на лицеју био врло плодан писац, тематски претежно окренут српској националној историји. Поред поезије, писао је и драме у стиху, све заједно око 4.000 стихова уз око 3.000 чланака на разним језицима, потписујући се “МБ Дубровчанин, један Србин”. Иако је пријем код тадашње публике био веома добар, за стручну критику његов опус је имао скроман умјетнички домет. Аутор је војних књига “Основи рата” и “Правила о четничкој војни” у којој се први пут уводи назив “четник” за српског герилца. Бан је зачетник идеје и оснивач Друштва за градњу храма светог Саве на Врачару, а свесрдно се заложио и за оснивање сталног позоришта у престоници. На пустом Голом, односно Репишком брду 1862. подиже свој љетниковац и виноград, које ће народ прозвати Баново брдо, како се и данас зове тај дио града.

Матија се ту потпуно повукао 1885. гдје је и преминуо 13. марта 1903. прије равно 120 година.

Агресивно наметање

Када се средином 19. вијека почело агресивно наметати “хрватство” у Далмацији, јавио се снажан отпор код католика који су се осјећали и изјашњавали као Срби. Било их је преко 20.000 са центром у Дубровнику гдје су се истицали интелектуалци: Медо Пуцић, Луко Зоре, Матија Бан, Никша Гради,  Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Лујо Војновић и многи други. Срби су у прошлости морали примити католичанство да би се населили у Дубровачкој Републици, али су чували своју народност, језик и обичаје, славили крсну славу, сјекли бадњак и сл. Основали су временом Матицу српску и низ својих установа и удружења, те издавали седам својих гласила. Предњачили су “Дубровник”,  “Срђ” и “Глас српски”, у којима се позивало на јединство народно и истицала одлучна борба против “похрваћивања”, те спремност да с другим словенским народима ступе у државну заједницу. Гдје су ти Срби данас? У Краљевини је, зарад мира у кући, Београд грешно пустио да Загреб све католике у држави и силом и милом претапа у Хрвате, а и у Титово вријеме, под истом пресијом, они се почеше изјашњавати као Југословени, да би постепено постали Хрвати.

Пише: Драган Мијовић

Коментари 0
Повезане вијести
Михаилo Маџаревић - Ратник којем су се дивили српски краљеви Михаилo Маџаревић - Ратник којем су се дивили српски краљеви
Животни пут војводе Радомира Путника Животни пут војводе Радомира Путника
Стефан Дечански учинио Србе најзначанијим народом на Балкану Стефан Дечански учинио Србе најзначанијим народом на Балкану
Најчитаније
  • Четнички војвода Бранислав Гавриловић Брне
    17h 49m
    6
  • Како су Срби оставили велики траг у историји Русије
    3h 21m
    1
  • Тужна судбина „фрушкогорске виле“
    18h 14m
    2
  • Здравствено стање генерала Младића веома тешко
    15h 26m
    2
  • У Српској код десеторо лица потврђена зараза морбилама
    15h 22m
    0