Историја „бијелог спорта“ препуна је контраверзних догађаја, што, признаћете, и не чуди, јер је то игра ривалства, новца и опсесивности.

Нешто што ће заувијек промијенити историју тениса догодило се 30. априла 1993. године на турниру у Хамбургу. Био је то догађај који је утицао на то да дотадашња најбоља тенисерка свијета, Моника Селеш, више никада не достигне врхунац тениског успјеха који је имала.

„Мала Мо“, како су је звали сви обожаваоци тениса па и они који нису били њени фанови, рођена је 2. децембра 1973. године у Новом Саду. Бивша југословенска, а касније и америчка професионална тенисерка мађарског поријекла, је са 19 година већ имала 9 Гренд Слем титула. То ју је, већ тада, чинило једном од најбољих тенисерки икада.

Освојивши „Ролан Гарос“ са 16 година постаје најмлађа играчица која је освојила Отворено првенство Француске. Посебно је била доминантна почетком 90-их (1991. и 1992. године) када је освојила 6 Гренд Слемова и избила на прво место ВТА листе (11. март 1991. године).

Тенисом је почела да се бави са свега 6 година. Са 11 година осваја престижни турнир у Мајамију „Оранж Боул“. Године 1986. са родитељима одлази у САД и уписује чувену тениску академију Ника Болитијерија. Каријера јој је од самог почетка кренула узлазном путањом. Њена одлична игра лијевом руком и беспријекоран бекхенд фасцинирали су, не само тениску већ и читаву спортску јавност. „Чудо од дјетета“ је косило противнице без милости што говори податак да је од 1991. до 1993. играла у чак 33 финала од 34 турнира на којима је учествовала, освојивши 22 титуле.

Оно што је Монику издвајало од осталих тенисерки јесте њена невјероватна психолошка снага у кључним тренуцима меча. Иако је била тек тинејџерка, у моментима када се меч ломио, она је знала да остане хладне главе.

Мала Мо је помијерала границе људске издрживости и тако правила велике преокрете којима је и ону неутралну публику придобијала. Почетком 90-их била је у жижи јавности, на насловним странама часописа, магазина… На интервјуима је обично говорила како је сваки поен важан, небитно да ли је први или посљедњи. Жртвујући дјетињство и одричући се свега Моника је изградила свој пут и створила себи јасан циљ.

Свој живот је посветила тенису и као сваки професионални спортиста жељела је побједу више.

Моника Селеш и Штефи Граф: Ривалство

Како је тенис индивидуалан спорт у њега морате уложити више сопствене психичке енергије и морате умјети да контролишете свој такмичарски дух. Зато је и ривалство у овом спорту израженије или бар тако нама гледаоцима дјелује јер сваки играч испред себе има директног противника.

Риваство између Монике Селеш и њемачке тенисерке, Штефи Граф, почело је 1989. године када је њемачка тенисерка савладала Монику у полуфиналу на Отвореном првенству Француске. На истом такмичењу годину дана касније Моника односи велику победу, овога пута у финалу и тако успијева да се реваншира њемачкој тенисерки.

Већ 1991. године Мала Мо преузима прво мјесто на ВТА листи од Штефи Граф. Графова је доживјела још један велики пораз од Монике 1992. године такође у финалу Отвореног првенства Француске. Дуеле ове две тенисерке обиљежили су велики мечеви који ће бити упамћени у историји тениса.

Кобна 1993.

Година 1993. је за Монику Селеш почела сасвим добро. Она је на Отвореном првенству Аустралије у финалу савладала, своју највећу ривалку, Штефи Граф. Том побједом се учврстила на првом мјесту ВТА листе освојивши трећи пут у својој каријери ово такмичење.

Треба напоменути да је Моника тада имала непуних 20 година и да је из године у годину исписивала историју бијелог спорта нижући невјероватне успјехе. Многи спортски аналитичари прогнозирали су да уколико Моника настави овим темпом поставиће недостижне циљеве будућим генерацијама.

На турниру у Хамбургу 30. априла 1993. године Моника Селеш је играла против Магдалене Малејеве. Новосађанка је водила 1:0 у сетовима. На паузи између гемова у другом сету гледалац из публике је пришао Моники и зарио јој нож у леђа, између лопатица.

Чуо се врисак и јаук а онда је Моника од шока устала, отишла до терена и руком опипавала крваву рану, потом се спустила и легла на шљаку.

Већина гледалаца помислила је оно најгоре. И заиста, сцена је и била таква, кобни тренутак могао је да је кошта живота.

„Сједела сам на клупи и осјетила оштар бол у леђима. Погледала сам иза себе и видјела особу са ножем у руци и помислила: О мој боже, овај човек је зарио нож у моја леђа.“

Несрећна тенисерка одмах је пребачена у болницу док је публика у невјерици напуштала Ротебаум арену. Рана је била дубока 1,5 цм, али се Моника изненадно брзо физички опоравила. Међутим психичка рана мучила је годинама. Траума коју је доживела није могла да јој изађе из главе. Њена психа била је уздрмана.

Нападач, Гинтер Пархе, био је опсједнути навијач Штефи Граф. Како је био умно поремећен и изјавивши на суду да је само хтио да онеспособи Монику како би његова миљеница била прва осуђен је на две године затвора. Међутим, Пархе ипак није затворен јер му је одобрена условна казна уз образложење да је психички неурачунљив, па је две године провео на психијатријском посматрању.

Турнир у Хамбургу није прекинут како су сви очекивали. Настављен је сасвим нормално као да се ништа није догодило.

Цијела каријера једне супер талентоване тенисерке разбила се у парампарчад тог прохладног дана у Хамбургу.

Опоравак Монике Селеш

Траума је оставила трајне посљедице на живот Мале Мо. Моника је успјела да се врати на терен и то освајањем „Роџерс купа” у Канади али даљи наставак каријере није био ни близу врхунцу који је имала прије напада. Успјела је да освоји још само један Гренд Слем трофеј 1996. године на Отвореном првенству Аустралије.

Како каже, тог кобног дана није изгубила само каријеру већ и невиност. До тада је вјеровала у правду и у оно да уколико у нешто улажеш свим својим бићем и жртвујеш све да ће ти се вратити добрим успесима. На њеном путу ка звијездама недостајала је срећа.

Монику Селеш ћемо ипак памтити по невјероватним успјесима које је остваривала као јако млада тенисерка, по осмијеху послије сваког поена и по фасцинантној енергији којом је овај спорт учинила љепшим.