Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства са аеродрома у Бањалуци.
Већина зна да је 6. 4. 1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства?
Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетјели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.
Већина, међутим мало зна о херојској акцији припадника Југословенског краљевског ратног ваздухопловства који су извршили контраудар на циљеве у Аустрији, Мађарској, Албанији...
"Восток.рс" истражио је дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем рајху.
Осми бомбардерски пук који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.
Командант Осмог Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом P-41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера "Бристол Бленим" полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена два ловца типа "Харикен" са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром). План Р-41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен како би се успорила концентрација трупа њемачке Друге армије.
Осми бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.
За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.
Два Ивана полијећу да освете Београд
У 14:40 часова су упаљени мотори два бомбардера на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће Трећи рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити одмазда.
Бомбардери су полетјели, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа "Харикен" као заштита. "Хариканама" су управљали капетан прве класе Јанко Добникар и још један непознати официр РВКЈ.
Панџин бомбардер
Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор Трећег рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.
- Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рабе, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 километара на час…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас- написао је Карло Мурко у својој исповијест која је објављена у књизи " Bristol Blenheime, Yugoslav Story", аутора Александра Огњеновића.
Мурко је навео да је тада почео да пење авион на 300 метара и да је дао знак командиру Ивану Панџи, који ће "за коју секунду избацити бомбе".
- Прва бомба је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.
Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи рајх! Ово вам је за Београд - навео је Мурко.
Послије су летјели изнад путева са којих су им људи махали. Помијешали су југословенску кокарду са њемачким крстом. Док су летјели изнад пута уочили су колону војних возила.
- Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два "Месершминта Бф-109" узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима - написао је Карло Мурко.
У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.
- У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина - пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива аустријске Штајерске.
Вратили су се бришући преко врхова шума
Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.
- Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема - каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.
Трећи бомбардер
По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у југословенским архивима нема записа.
Аустријски извор наводи да је група војника Десете панцер дивизије која се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су четири бомбе пале међу њих и нису експлодирале.
Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и Осми бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.
Истог дана, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг и Вилдон, а све у складу са планом Р-41.
Сљедећих неколико дана, Осми бомбардерски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из Првог бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.
Историјски и војни значај
На суђењу у Београду 1947. године тадашњи фелдмаршал Александар Лер, је изјавио:
- ...напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали - Лер је био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.
Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља.
Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи рајх
Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник Осмог бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљешку да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.
У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима "Штурмовик".
1944. године Иван се враћа као комадант Другог југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од "Штурмовика (Ил-2)" у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.
Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.
