На данашњи дан 1994. године погинуо је српски јунак Бошко Перић Пеша.

Командант храбре и дисциплиноване специјалне јединице која је успјешно бранила српску земљу на многим фронтовима широм Републике Српске.

Бошко Перић-Пеша рођен је 1.11.1971. године у селу Ражљево у општини Брчко, а надимак је добио по стрицу.

Школовање је започео у родном селу, а био је примјеран и вриједан ђак. Школовање у електротехничкој школи, смјер телекомуникације наставља у Словенији, у Љубљани, гдје је живио код своје сестре. По завршетку школе 1989. године одлази на служење војног рока у Подгорицу, а из ЈНА излази са чином десетара и запошљава се у Копру.

По избијању ратних сукоба у Хрватској, изазван патриотским осјећањима враћа се у родно мјесто, и то задњим возом Љубљана-Винковци. Повратком у завичај, ставио се на располагање тадашњој ЈНА. Прво „ватрено крштење“ му је било у прољеће 1992. године у ослобађању Шамца, у оквиру резервног састава тадашње ЈНА.

Пред почетак рата у Брчком, формирана је елитна јединица „Црвене беретке“ по узору на јединице капетана Драгана у Книну.

У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама показао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен, приликом заузимања приградског насеља Кланац у Брчком. Друго рањавање у августу је издржао на ногама, иако га је бровинг погодио у прса, објављено је на Фејсбук страници "Војска Републике Српске".

По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, учествује у пробијању Коридора који је био једина веза са западним дијелом Републике Српске.

У марту 1993. године одлуком 1. посавске бригаде ВРС ујединили су се интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу. Није било дилеме ко ће командовати том јединицом.

Бошко Перић Пеша, био је, чини се, предодређен за то мјесто. Предложено је и да јединица носи његово име „Пеша“, као симбол храбрости, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на тијелу имати више рана него проживљених година.

Шест пута рањаван, 14. новембра 1994. године Пеша креће у своју посљедњу акцију на сопствени захтјев, у покушају да спасе 70 опкољених српских војника на брду Лисача на Мајевици.

У његовој непосредној близини пада бомба, чији гелери погађају јунака по цијелом тијелу и смртно га рањавају. Подлегао је неколико минута након рањавања.

За живота је одликован Медаљом хероја Милана Тепића, а постхумно Орденом Обилића.