На данашњи дан 1864. у Бечу преминуо је Вук Стефановић Караџић реформатор српског језика и једна од најзначајнијих личности српске културе и књижевности у историји Србије.

Вукови највећи доприноси су записивање народне књижевности која је до тада искључиво преношена усменим путем и реформација српског језика којом је створио један од најједноставнијих и најлогичнијих правописних система. Сакупљао је српске народне песме и реформисао азбуку и ћирилично писмо. Његовим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, чиме је славеносрпски језик замењен српским језиком.

Такође Вук Стефановић Караџић је издао многе књиге народних песама и прича као и обичаја, српску граматику и „Српски рјечник” који је садржао речи које су се говориле у народу

Писац, филолог и реформатор српске азбуке и правописа рођен је 7. новембра 1787. године у селу Тршић, недалеко од Лознице. Његови родитељи земљорадници,  Стефан и Јегда дали су му име Вук па снажној дивљој животињи како би се заштитили од смрти, пошто им претходно петоро мале деце умрло. Самостално је научио да чита и пише. Неко време ј провео у манастиру Троноши. Отац га је послао како би га монаси образовали, али када су му уместо тога давали стоку на чување, отац га је вратио кући. Најважније образовање Вук је стекао слушајући народне обичаје, приче и песме које је и записивао. 1804. године српски устанак обезбедио је ослобођење и мир који ће кратко потрајати.

Када су Турци поново покорили Србију 1813. Вук је отишао у Беч да се школује. У Бечу је научио немачки и латински језик и уживао је у западној култури. Убрзо након доласка привукао је пажњу Јернеја Копитара, аустријског критичара који је прочитао Вуков чланак писан на популарном српском језику. Копитар је постао Караџићев пријатељ, саветник и велика подршка. Не само да је хвалио Вукове збирке него му је и предлагао смернице за даљи рад.

Прву збирку народних песама издао 1814. године – „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица” и граматику „Писменица сербскога језика”, како би помогао читаоцима да што боље разумеју његову књигу. Подстакнут успехом ове две књиге, Караџић наредне године издаје „Народну србску пјеснарицу”. Како би пронашао подршку за своја истраживања и писања, 1818. године одлази у Русију, а затим се враћа у Србију како би сакупио додатни материјал за проширену збирку песама коју је намеравао да објави у четири тома. Ови томови издати су у периоду од 1823. до 1833. године и носе називе: Женске пјесме, Пјесме јуначке најстарије, Пјесме јуначке средњијех времена и Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

1823. године упознао је Јакоба Грима, стријег брата Вилхелма Грина са којим је стекао заједничку славу објављивањем збирке немачких бајки. Јакоб Грим је написао позитивну критику Вукове треће збирке песама и упознао га са Гетеом. Вук је одржавао контакт са Браћом Грим, која су знала српски језик и део бајки преузела са српског.

У годинама између 1828. и 1832. Вук је био у служби кнеза Милоша Обреновића. Његове  дужности обухватале су предавање француског језика кнежевим синовима, превођење Наполеонових закона на српски језик и писање историје Србије.

Караџићев пословни однос са Обреновићима окончао се 1832. године када је Вукову азбуку и народне песме Православна црква презрела као вулгарне и превратничке. Одбојност према његовом раду Вука није обесхрабрила, штавише, 1833. године дозвољено му је да се врати у Аустрију где је објавио четврту књигу народних песама упркос забрани Цркве.

До 1835. године, протестовање против Вуковог рада се стишало, а њему коначно додељено признање за свој допринос Србији. Након што се пензионисао, Караџић је имао времена да путује, сакупља материјал и поново прегледа своје раније збирке које чине важан део српске традиције, културе и историје. Умро је у Бечу, 1864. године. За собом је оставио супругу Ану Краузову, с којом је имао тринаесторо деце од којих су оца преживели само син и кћи. 1897. године посмртни остаци Вука Караџића пренети су у из Беча у Београд, где је положен у гробницу пред западним вратима Велике Саборне Цркве.