Српска хероина, велики сликар, хуманитарни радник и прва Српкиња ратни репортер умрла је на данашњи дан, 3. априла 1915. године у Ваљеву, од тифуса, у трећем рату у коме је учествовала као добровољна болничарка.

Одбила је позиве на конференцију у Риму и из болница страних мисија да би се вратила у град чије су улице биле "авеније болница" гдје су у мукама умирали ратници које је Надежда пратила из битке у битку од 1912. године.

Фото: Wikipedia - Надежда Петровић као ратна болничарка, Призрен, 10. април 1913, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад

- Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим,дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо. Па ипак све оде са одушевљењем, а Турци губе битке и наша победа је на помолу. Наши војници ми изгледају као браћа и њихови узвици: „Сестро, сестро!“ – истински су и чине ме поноситом што сам им у помоћи - писала је породици из пољске болнице у Првом балканском рату.

Надежду, рођену прије вијек и по, 1873. у Чачку, образовани родитељи, отац Димитрије - Мита и мајка Милева су одгајали у родољубивом духу, преносећи јој и своју велику љубав ка умјетности.

Цио њен живот кретао се у та два паралелна тока, љубави према свом народу и сликарству.

Прво искуство са жртвама рата стекла је послије краха Илинденског устанка, када је са Милицом Добри крајем 1903. отишла у Македонију и Стару Србију носећи хуманитарну помоћ Кола српских сестара, чији је оснивач била.

У Београду је 1912. отворила сликарску школу, коју је напустила да би била болничарска у Балканским ратовима.

Када је почео Велики рат, Надежда Петровић се одмах пријавила за добровољца-болничарку Дунавске дивизије, са којом је била на Дринском фронту. У писмима је оставила свједочанства о бици Мачковом камену, коју историчари сматрају најкрвавијом у Првом свјетском рату.

У паклу Мачковог камена

"Ми смо овде имали за првих шест дана надчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину, а овде за четири дана долазак четири хиљаде рањеника... Борбе су биле ужасне и очајне с наше стране, а и отпор Аустријанаца доводио је наше до беса. Па после шест дана успеха и напредовања преко Рожња, Милутиновог гроба, Милетина брда, газећи преко јаруга и увала и стрмина преплављених нашим рањеницима и рањеницима аустријских Словена, заустављамо се на Јагодњи, на коти 915 Бранковац, према Мачковом камену.

Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене, борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука, пет потпуковника из деветог, четвртог прекобројног, четвртог првог и другог позива и 64 официра из Осамнаестог пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има јединица које су бројале од 450 на 120. Рањеника смо имали 4 000, ја мишљах полудећу од јада и чуда .... Имала сам нервну кризу .... Када су нам одједном донели двадесет официра тешко рањених, бејах скамењена ... Сместила сам их у велики шатор ... отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: „Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше“ ... Четврти прекобројни и Девети пук остали су потпуно без официра и командира ... Наш брат Влада сјајно се показао у овим борбама. Био је јуначан и храбар, хвале га сви... Сада прихрањујемо и евакуишемо рањенике и купимо их по јаругама. Рана има ужасних из дум-дум метака, тако да се згражавамо. Аустријанци мећу дум-дум метке чак и у митраљезе, а у пушке пола дум- дум, а пола обичних од осам милиметара, много крупнијих метака од наших... "

Wikipedia -  "Косовски божури – Грачаница", Надежде Петровић, Народни музеј Београд, Љубица Миљковић

Зараза убојитија од метака

Величанствена побједа српске војске у Сувоборско-колубарској бици није донијела тако жељено олакшање Србији. Аустроугарски заробљеници су донијели тифус, заразу која је била још смртоноснија од митраљеза и топова.

Надежда је непосредно послије окончања велике битке отишла у Скопље гдје се евакуисала њена породица, али када је чула за катастрофалну ситуацију у Ваљеву, гдје су у мукама умирали српски јунаци спаковала се и кренула у најокуженији град у Србији, упркос молбама родбине. Надежда је тада имала позив да иде на конферерецију у Рим, звале су је стране мисије у Ниш, а она је одабрала Ваљево. Ту је настала њена посљедња слика, Ваљевска ратна болница под шаторима, у којој је и сама преминула несебично помажући болесним ратницима.

Српска штампа објавила је некролог:

- У недјељу је, послије кратког боловања, умрла Надежда Петровићева, наставница Више женске школе, која је као добровољна болничарка радила у Првој резервној болници у Ваљеву. Покојница је са великим пожртвовањем обављала болничарску дужност за вријеме сва три рата на бојном пољу у пољским болницама и дивизијским заводиштима. У бугарском рату прележала је трбушни тифус у Скопљу. Као академска сликарка узела је живог учешћа у југословенском покрету и приређивању југословенских изложби и конгреса у Београду, Софији и Загребу. Она је била одушевљена Српкиња и једна од оснивачица Кола Српских Сестара. Слава јој!“

Пише: Борис Субашић