Борислав Пекић (1930-1992), један од најзначајнијих српских књижевника 20. вијека, умро је на данашњи дан 1992. године у Лондону.

Рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици. Отац му је био високи државни чиновник, а мајка професор математике, па се породица, због природе посла његовог оца, често селила Поред Подгорице, дио детињства провео је и у Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну, Цетињу и Баваништу.

Почетком Другог свјетског рата породица бива протјерана из Црне Горе у Србију, а након заврштека рата, 1945. године породица Пекић се сели у Београд. По пресељењу Пекић је образовање наставио у Трећој мушкој гимназији где је матурирао 1948. године.

Исте године, као припадник Савеза Социјалдемократске омладине Југославије бива ухапшен и осуђен на 15 година затвора са принудним радом. Међутим, након пет година проведених у затвору помилован је 29. новембра 1953. године.

Баш у тим тешким тренуцима рађају се многе идеје које ће касније Пекић преточити у нека од најбољих књижевних дјела.

Године 1954. постаје студент одсјека за експерименталну психологија на Филозофском факултету у Београду.

Четити године касније, оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био предсједник владе Југославије (1935 -1939) и министар финансија.

Књижевна каријера Борислава Пекића отпочиње радом на филму.

Године 1958. добија прву награду за сценарио на конкурсу „Ловћен филма“ , гдје наставља да ради као драматург наредних пет година. Само пар година касније, 1961. године, филм „Дан четрнаести“ за који је Пекић написао сценарио појављује се на филмском фестивалу у Кану. За живота је написао преко 20 сценарија, и био је члан Удружења филмских радника Србије.

Неки од филмова чији је сценариста и косценариста био Борислав Пекић су: „Валтер брани Сарајево“, „Време чуда“, „Дим“, „13. јул“.

Годинама је Пекић радио на неколико романа, а када је први од њих, "Време чуда" (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском језику, а преведен је и на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007.

Пекићев први роман јасно је указао на двије важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човјечанства.

Године 1970. објављује други роман под називом „Ходочашће Арсенија Његована“ за који те исте године добија НИН-ову награду за најбољи роман. У овом роману Пекић је приповиједао о студентским демонстрацијама из 1968. године, па му пасош бива одузет на годину дана.

Иако је породица Пекић претходно одлучила да напусти земљу и пресели се у Лондон, након одузимања пасоша Пекићева супруга напушта земљу, док Пекић остаје у Југославији још неко време.

Након његове емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и неколико година су осујећивали издавање његових дјела у Југославији.

Тек се 1975. године појављује његов сљедећи роман „Успење и суноврат Икара Гулбекијана“, који је преведен на четири језика.

Своје доживљаје из затвора Борислав Пекић успијева да преточи у роман „Како упокојити вампира“, међутим, како није успио да пронађе издавача који ће књигу и објавити, роман шаље на анонимни књижевни конкурс и осваја прву награду.

Године 1978. објављен је први од седам томова „Златног руна“ за који је Борислав Пекић добио престижну Његошеву награду. Према мишљењу критичара тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године.

И сам Борислав Пекић сматрао је да је „Златно руно“ његов најбољи роман.

"Златно руно" описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године.

Осамдесетих је Пекић написао нешто сасвим ново. Из истраживања о изгубљеном острву Атландиди, произилази неколико романа: жанр-роман „Беснило“, епос „Атлантида“, и антрополошки роман „1999“ посвећен Џорџу Орвелу.

Између 1987. и 1990. године објављени су романи у три тома под називом „Године које су појели скакавци“, у којем Пекић на себи својствен начин приповиједа о данима проведеним у затвору, послијератном периоду, комунистичком режиму…

За трилогију 1989. године Пекић добија награду Милош Црњански.

Године 1989. објављује збирку готских прича „Нови Јерусалим“ а двије приче из збирке бивају преведене на три језика. Једна од најпознатијих прича из збирке позната је под називом „Човек који је јео смрт“.

Поред писања романа, Борислав Пекић се током живота посебно истакао као писац радио-драма. Редовно је писао за "Westdeutscher Rundfunk" у Келну, као и за "Süddeutscher Rundfunk" у Штутгарту.

Од 27 драма које су изведене или штампане у Србији, 17 су имале своју премијеру у Њемачкој. Многе су биле трансформисане у позоришне или ТВ драме и добијале су бројне награде.

„Кореспонденција“ је у Атељеу 212 изведена чак 300 пута, док је за драму „Генерали или сродство по оружју“ добио награду за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду. Неке од његових најпознатијих драма су: „Како забављати господина Мартина“, „Буђење вампира“, „186. степеник”.

Његова дјела преведена на енглески, њемачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински језик.

Године 1989, заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке, да би сљедеће, 1990. године, постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“.

Као потпредсједник, 12. марта 1991. године, учествује у студентском протесту код Теразијске чесме заједно са многим уваженим књижевницима.

Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, као и члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића 1992. године.

Умро је од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. године у 63. години живота. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Године 1993. основана је фондација Борислав Пекић која се додјељује сваке године као подстицај младим писцима.

О његовој писаној заоставштини данас брину супруга Љиљана и ћерка Александра.

Видео: Народна библиотека "Др Душан Радић"