Град Источно Сарајево сутра ће прославити своју крсну славу – Светог Петра Дабробосанског.

Петар, у свијету Јован, био је син Маре и војводе Богдана Зимоњића, херцеговачког свештеника и јунака.

Јован, најмлађи син војводе Богдана, рођен је 24. јуна 1866. године у Грахову. Прво образовање је стекао у очевој кући, а 1883/4. уписао је Богословију у Рељеву, коју је завршио 1887. године. Школовање је, потом, наставио на Православном богословском факултету у Черновицу, данас Украјина, јединој таквој високој школи у тадашњој Аустроугарској монархији. Дипломирао је 1892. године са одличним успјехом, а потом је једну годину провео на Бечком универзитету. 

Монашки постриг је примио као професор у манастиру Житомислићу 6. септембра 1895. године, а већ 7. и 8. септембра митрополит Захумско-херцеговачког Серафима рукоположио га је за јерођакона. Бреме монашког живота примио је с радошћу и носио га часно и непорочно до краја земаљског живота.

За синђела је именован 1898. а сљедеће, 1899. године митрополит Дабробосански Николај произвео га је за протосинђела. За архимандрита је именован 1903. године. Од 1899. па до октобра 1900. године био је привремени управитељ Богословског училишта у Рељеву.

Истакавши се радом, 20. јула 1901. године постављен је за конзисторијалног савјетника Дабробосанске митрополије и на том мјесту ће га затећи избор за митрополита Захумско-херцеговачког. Васељенски патријарх у Цариграду, Јоаким Трећи, са својим Синодом, уочи храмовног празника Ђурђевдана, у патријаршијској Цркви Светог Георгија, између три кандидата изабрао је херцеговачког владику Петра Зимоњића.

На Духовски уторак, 27. маја 1903. године у Саборној цркви у Мостару, догодила се хиротонија и устолучење новог митрополита.

Завршетак Првог свјетског рата митрополит Петар дочекао је у Мостару. Одмах по ослобођењу активно се укључио у рад на уједињењу Српске православне цркве и обнови Патријаршије. На трону Захумско-херцеговачких митрополита дочекао је уједињење и васпостављање Српске патријаршије, а онда је по потреби Цркве премјештен на катедру Дабробосанских митрополита.

Општа је оцјена да је на епархији „средио прилике, смирио духове и уклонио несугласице, које су прије њега биле оштре и озбиљне”.

Свети архијерејски сабор уједињене Српске православне цркве изабрао је Божјег човјека Петра за митрополита Дабробосанског са сједиштем у Сарајеву, а званично је на тај положај, сходно тадашњој црквено-правној пракси постављен, указом Његовог величанства краља 7. новембра 1920. године.

У граду Сарајеву, пуном контраста, животом и радом брзо је постао омиљен. Пошто је његов рад био прожет љубављу према ближњима, без обзира на вјеру и нацију, стекао је углед и поштовање и код Хрвата и код муслимана.

За његово вријеме у Митрополији дабробосанској су подигнути и освећени храмови у Какњу, Брези, Мокром код Пала, Хаџићима, Турбету и Кисељаку, црквена звона у Рудом, у новосаграђеној цркви у Брези, црквени торањ у Бугојну, звона и капела у Осојници код Зенице. Пред рат, у Новом Сарајеву подигнут је велелепан Храм Преображења Господњег, који је освештао 8. септембра 1940. године патријарх Гаврило, уз саслужење митрополита Петра, владике Жичког Николаја и других српских архијереја.

Према подацима из 1935. године у епархији је била 81 црква и капела. Само 1935. године саграђене су три цркве и двије капеле, а поправљено је девет капела и четири цркве. Према подацима из 1936. године у Дабробосанској епархији је било 72 парохијска свештеника у шест намјесништава.

Послије мученичке смрти патријарха српског Варнаве, митрополит Петар је био један од кандидата за патријарха. Изборни Сабор се састао 21. фебруара 1938. године, а за патријарха је избран Гаврило Дожић. И један и други, патријарх Гаврило Дожић и епископ Николај ускоро ће доживјели њемачку интернацију у злогласни логор Дахау, а митрополит Петар вијенац Христовог и свесрпског новог свештеномученика.

Сарајево 1941.

Напад Њемачке на Југославију 6. априла 1941. године затекао је митрополита Петра у Сарајеву. Послије њемачког бомбардовања Сарајева, на Велику сриједу 1941, у пратњи протојереја Стевана Петровића, секретара Црквеног суда, митрополит се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља. По казивању очевидаца, митрополит је дошавши у манастир био потиштен и љут на проту Стевана што га је наговорио да напусти Сарајево, „јер би боље било да сам остао са својим народом”.

На Васкрс је служио литургију у Манастиру Свете Тројице, а на други дан, 21. априла 1941, митрополит Петар се вратио у Сарајево. 

Једнога дана је дознао Ристо Глушац од свог пријатеља Хрвата Божића да је епископ бањалучки Платон убијен. Божић је савјетовао Глушца да са митрополитом напусти Сарајево док се ситуација не среди. Обавијестивши о овоме митроплита, Глушац га је савјетовао да се привремено склоне у Црну Гору или Србију. Митрополит Петар је то одбио, одговоривши као прави пастир: „Мој синко, ти мислиш да је све то лако: кад бих ја био на твоме мјесту то бих могао лако учинити, али ја сам народни пастир па ме веже дужност, гдје сам дијелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и дијелим, и према томе мора се са народом судбина дијелити и остати на своме мјесту.”

Митрополит је заиста и остао на своме мјесту, вјерно служећи Богу и народу.

Недјељу дана по повратку митрополита у Сарајево, 27. априла 1941. године, дошли су у митрополију њемачки официри гестаповци да изврше претрес. Према свједочењима, понашали су се дрско према сиједом митрополиту, а један официр у цивилу фа је питао:  „Јесте ли ви тај митрополит који захтјева рат са Нијемцима?”, и додао „да га за ово, као и све њему сличне, треба убити”.

На то је митрополит одговорио: „Господине, ви се љуто варате, ми нисмо за рат криви, ми никога нисмо напали, али се ми не дамо поубијати: ми нисмо кап воде која се да прогутати, него народ који има право на живот... Пријетњи смрћу се не плашим, јер сам већ једном ногом у гробу.”

Фото: srbiubih.com

Почетком маја 1941. године усташки повјереник за Босну, римокатолички жупник Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра да нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замијене латиничним како би био испоштован Закон НДХ о стављању ћирилице ван употребе.

- Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен – рекао је митрополит Петар.

Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе. Позвао је оближње парохијско свештенство и рекао им како ће дјеловати у том тешком времену.

Хапшење

Послије подне, 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у митрополију и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Сазнавши од подворника Душана Рогана да је митрополит ухапшен, протојереј Јанко Брежанчић је одмах кренуо да види куда ће га одвести.

По његовом казивању, митрополит је ишао напријед, а за њиме полицајци. Његова усправна фигура изгледала је тад још већом и усправнијом. Ишао је полагано, достојанствено. Његово мраморно, блиједо и светачко лице, „уоквирено у лијепу и бијелу груду снијега његове браде, у том часу било је још блеђе, достојанственије и љепше”.

Дошавши пред управу полиције митрополит је захтијевао од Брежанчића да не улази унутра. Прота Брежанчић, можда први пут у животу, није послушао свога митрополита, већ га је допратио до врата канцеларије у коју је уведен. Ускоро, из канцеларије је изашао један чиновник и рекао Брежанчићу да може ићи кући.  Брежанчићу није преостало ништа друго него да се врати у митрополију.

Око 17.30 почела је да пада киша, прота је узео кишобран и пожурио поново у управу полиције. Замолио је дежурног да преда митрополиту кишобран јер напољу пада киша. Дежурни га је обавијестио да је митрополит одведен. Није рекао куда.

Недуго касније, сазнали су да је митрополит Петар одведен у општи затвор Беледија.

Чим је митрополитов брат Аћим дознао да је митрополит Петар ухапшен, отишао је у полицију да се распита за њега. Речено му је да је митрополит у полицијском затвору и да му се може однијети постеља,. Ммитрополитов момак Ристо Глушац однео му је постељину, али је она враћена.

Послије три дана, двојица полицијских агената довели су митрополита у митрополију да узме неке своје ствари. У ствари, пред двојицом усташа отворена је велика челична каса, записано нађено стање и однијете панагије, одликовања и вриједни папири.

Неколико деценија касније, митрополит дабробосански Владислав, како сам свједочи, приликом свог службеног доласка у Загреб у име Српске православне цркве, а ради враћања извјесних сакралних предмета из Повјесног музеја, нашао је у Државном архиву града Загреба записник од 2. коловоза 1941, са списком ствари и вриједносних папира које су однијете из зграде митрополије приликом хапшења митрополита Петра. Видио је сачуване само његове дипломе, указе о одликовањима и планове зграде за Богословију, док су све остале ствари нестале. Записник су потписали: Јосиф Манић, Абдулах Дардаган и Петар Сушило, сва тројица из Сарајева.

Напуштајући митрополију у Сарајеву владика Петар је рекао послужитељу: „Чувај кућу, ја одох у Загреб.”

У Загреб је доведен 17. маја 1941. године и смјештен у затвор загребачке полиције, у Петрињској улици, на трећем спрату у ћелији бр. 34, заједно са протом Миланом Божићем, др Душаном Јевтановићем и др Војиславом Бесаровићем, угледним грађанима српског Сарајева. Сутрадан је фотографисан и узети су му отисци прстију заједно са др Бранком Мрвошем. Картотечки број му је био 29781.

По свједочанству др Мрвоша, митрополит Петар је „давао утисак измореног и изнуреног човјека, што је с обзиром на његове године, пуних 76, и прилике сасвим разумљиво. Међутим, држао се јуначки и достојанствено, и тим својим држањем и снагом самосавлађивања утицао је повољно на расположење нас осталих ухапшеника. На себи је имао горњу и доњу мантију, са црвеним појасом, а на глави камилавку без архијерејске ознаке”.

Страдање и смрт

Из Загреба су митрополита одвели у Керестинац код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија и тешко је малтретиран и мучен, како су посвједочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополит, заједно групом затвореника,  истог дана бива одведен у загребачку полицију. Из Загреба је у току ноћи спроведен у злогласни усташки логор Госпић.

У Госпићу му се се губи сваки траг.

Српска Црква је покушавала на све начине да нешто сазна о митрополиту Зимоњићу и, ако је још жив, да га ослободи из затвора.

Послиј рата, окривљени за хапшење митрополита Петра, римокатолички сарајевски жупник Божидар Брале изведен је пред суд. На процесу је негирао да било шта о томе зна. 

Данас има више верзија о смрти митрополита Петра Зимоњића. Засада се не може утврдити која је од њих тачна, али је сигурно да је живот скончао мученички за Христа. По једној од тих верзија, из Госпића је одведен у Копривницу, а затим пребачен у загребачку болницу у Стењевцу. По другој верзији, из логора у Госпићу одведен је у логор Јадовно на Велебиту, гдје је зверски убијен маљем у главу и бачен у једну провалију, највероватније у Шаранову јаму, познато стратиште и страдалиште Срба. По трећој верзији, која се заснива на свједочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит Петар је убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.

Данас не знамо гдје је гроб овог великог мученика, ни када је страдао човјека који је цијели свој живот посветио Цркви и српском народу.

Митрополит дабробосански Владислав, у свом скромном осврту (1982. године, под комунизмом) поводом 40-годишњице мученичке смрти Петра, свештеномученика сарајевског и херцеговачког, написао је: „Својом добротом, племенитим срцем, митрополит Петар је уживао велики углед код свих грађана, без обзира на вјеру и националност. Својом широкогрудошћу развијао је и унапређивао односе са припадницима других вјероисповијести. Врло често је у проповједима цитирао Његошеве ријечи "Брат је мио ма које вјере био". Проповједајући љубав, праштање и милосрђе, мученички је положио свој живот да би генерацијама показао да "добар пастир што казује ином, и сам својим потврђује чином". Нека је вечна слава и хвала митрополиту Петру – мученику!”

Митрополит Петар је живио и радио по ријечима Откривења Божјег (2,10): „Буди вјеран до смрти, и даћу ти вијенац живота.”

За свој рад одликован је Орденом Светог Саве  I степена, Карађорђевом звездом и Белим Орлом IV степена.

Свети архијерејски сабор СПЦ је 1998. године митрополита Петра Зимоњића прогласио за свештеномученика.

У Захумско-херцеговачкој епархији, у Данићима код Гацка, као и у Војковићима у Источној Илиџи, у Епархији дабробосанској, изграђени су храмови посвећени свештеномученику Петру.

У Источном Новом Сарајеву, у Парк великана, отвореном 14. новембра 2020. године налази се и биста Светог Петра Дабробосанског.