На данашњи дан, баш на Свјетски дан шале, рођен је један од најбољих глумаца и комичара са ових простора – Миодраг Петровић Чкаља.
Чкаља се родио 1. априла 1924. године у Крушевцу. Био је четврто дијете Чедомира и Христине – Тине Петровић.
Породица Петровић живјела је у Балшићевој улици у Крушевцу. У родном граду завршио је гимназију, гдје је и почео да се бави глумом – у драмској секцији.
У вријеме Другог свјетског рата налазио се Културно-просветној екипи 47. дивизије НОВЈ. Након рата и демобилизације уписује студије ветерине у Београду. Наставља да се бави глумом у КУД „Иво Лола Рибар“.
Године 1946. постаје члан Драмског студија Радио Београда, гдје и почиње његова популарност учествовањем у емисији „Весело вече“. Од 1951. до 1977. године био је члан Хумористичког позоришта у Београду. Глуми и у првој серији Телевизије Београд – „Сервисна станица“, од 1959. године. У тој серији се прославио тумачећи лик кувара Јордана. У позоришту, између осталог, игра у представи „Бог је умро узалуд“ (снимљен и филм) и антологијској комедији Драгутина Добричанина „Заједнички стан“ (касније је снимљена и ТВ верзија).
Од 1976. године имао је статус слободног умјетника.
Остварио је велики број улога на филму и у ТВ серијама. Најбоље улоге остварио је у серијама “Сервисна станица” (1959), “Љубав на сеоски начин” (1970), “Камионџије” (1972), “Врућ ветар” (1980) и “Камионџије 2” (1983), као и у филмовима “Орлови рано лете” (1966), “Бог је умро узалуд” (1969), “Паја и Јаре” (1973), “Авантуре Боривоја Шурдиловића” (1980) и “Камионџије поново возе” (1984).
Имао је успјешну сарадњу са колегом Мијом Алексићем.
Добитник је више награда: 1974. је добио Стеријину награду, 1977. Седмојулску награду, 1991. Нушићеву награду за животно дело, 1995. РТС-ову награду за животно дело, „Златног ћурана“ за животно дело на данима комедије у Јагодини…
Посљедње године живота провео је тихо, повукавши се из јавног живота. Јавно се ангажовао 2000. године у предизборној кампањи демократских снага.
Умро је 20. октобра 2003. године у Београду.
