Диана Будисављевић (1891-1978), дјевојачког презимена Обексер, хуманитарка аустријског поријекла која је током Другог свјетског рата спасила више од 12.000 српске дјеце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској (НДХ), рођена је 15. јануара 1891. године.

Дјеца коју је Диана спасавала или покушавала да спасе била су углавном са Кордуна и Козаре. Ова акција била је једна од најтежих и по броју спасених најобимнијих хуманитарних акција у вези са концентрационим логорима у Другом свјетском рату. Током спасавања или одмах по напуштању логора умрла су 3.254 малишана, и то исцрпљена тортуром, глађу и болешћу, док је 12.082 избављене деце преживјело рат и усташке логоре.

Диана је била удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Он је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протјеривања или пљачке имовине за вријеме усташке НДХ. Да би сачувала податке о дјеци коју је збрињавала током рата, водила је картотеку, с надом да би једнога дана дјеца могла бити враћена својим биолошким породицама. Имала је подршку уског круга људи, а сви који су се бавили спасавањем дјеце из логора ризиковали су сопствене животе.

 Након што је сазнала за српску дјецу која су држана у логору Лобор Град, у октобру 1941. године, заједно са низом сарадника, посебно Марком Видаковићем и Ђуром Вукосављевићем, покренула је кампању помоћи под називом „Акција Диана Будисављевић“. Уз помоћ локалне јеврејске заједнице у Загребу, која је имала дозволу да помогне логорашима, њен тим је слао залихе хране, лијекова, одјеће и новца, прво у Лобор Град, а касније у Горњу Ријеку и Ђаково. Њен тим такође је помагао члановима хрватског Црвеног крста на главној жељезничкој станици у Загребу, дајући путне потрепштине радницима у возовима који су се тамо зауставили на путу на принудни рад у Њемачку.

Почетком јула 1942. године, уз помоћ њемачког официра Густава фон Коцијана, Диана је добила писано одобрење да одведе дјецу из концентрационог логора Стара Градишка. Уз помоћ Министарства за социјална питања, посебно професора Камила Бреслера, који је радио у министарству НДХ, успјела је да премјести затворену дјецу из логора у Загреб, Јастребарско, а касније и у Сисак. Крајем маја 1945. године, након ослобођења, два агента Одјељења за заштиту народа /ОЗНА/ узимају од Диане албуме са фотографијама дјеце. Према налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. године од Диане Будисављевић је узета и цјелокупна картотека дјеце, иако није била завршена идентификација и репатријација.

- Казала сам да, ако морам картотеку предати, онда ћу му дати све. Кажем му да сам очајно увријеђена. Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу с пописом особних ознака на дјеци“, пише у Дианином дневнику. Одузимањем документације Диани Будисављевић и њеној сарадници Иванки Џакули, онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја дјеце. „Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју децу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже - записала је Диана.

Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији дјеце, у Министарству није прихваћена.

Послије Другог свјетског рата Диана Будисављевић вратила се у Инсбрук да живи повучена и заборављена. Више није говорила о свом раду за вријеме рата и до смрти се није опоравила од посљедица обиласка логора.

Данас улице у Републици Српској и Србији носе име ове хуманитарке, која је својим подвигом спасила хиљаде српских малишана из усташких логора смрти.