Српски патријарх Павле преминуо је прије 10 година, а у манастиру Раковица у Београду, гдје је сахрањен, и у Кућанцима, селу у Славонији, у којем је рођен, служене су јуче литургије.

Људи су током цијелог дана долазили да одају почаст патријарху Павлу, који је према мишљењу већине њих био “живи светац”. Неки су дошли први пут, баш зато што је јуче била десетогодишњица његове смрти, док неки долазе кад год имају прилику, невезано за датум.

– Вјерник сам, рођена сам у Крушевцу, а у самој Лазарици сам одрасла, молила се и била у вјери јер ми је дека био свештеник, а сада имам ту срећу да ми је син свештеник. Овдје долазимо редовно од патријархове сахране, на сваку годишњицу. Имала сам прилику да ме патријарх Павле благослови, слушала сам га и видјела у више наврата у Цркви светог Марка. Пресрећна сам што сам живјела у његово доба, јер што се нас Срба православаца тиче, мислим да је он наш анђео чувар са неба. Вјерујем да ће бити светац јер он за нас и јесте светац. Увијек плачем кад се сјетим да га више нема, посебно када дођем овдје, а у исто вријеме сам и срећна што га имамо. Јер ми њега имамо – прича Мирјана коју јуе Блиц затекао код гроба патријарха Павла.

Неки су због жеље да одају почаст патријарху дошли и из других градова, широм Србије.

– Долазим из Јагодине и често посјећујем овај манастир. Велика чуда се дешавају на гробу патријарха Павла. Сјећам се када сам пришла гробу први пут да сам осјетила необичну силу, снагу и окрепљење. А баш таквим је животом он и живио, па сам из тог разлога то и осјетила – рекла је једна средовјечна жена, уз молбу да јој се не помиње име.

На гроб највољенијег српског патријарха у манастир у Раковици често долази и Светлана.

– Често долазим овдје, али сам сад посебно жељела да дођем јер је десетогодишњица патријархове смрти. Не долазим да тражим помоћ, него зато што то желим и увијек када дођем осјетим неко благостање у себи, мир и спокој. Једном приликом сам сањала патријарха са крилима и било ми је драго што сам га сањала, па сам одлучила да дођем овдеј у манастир. Тада сам сам први пут и била овдје. Донијела сам цвијеће, али су ми рекли да не остављам ништа на гроб – испричала је Светлана.

Бојана је са усхићењем подијелила због чега је за њу долазак у манастир представљао посебан догађај.

– Нисам први пут овдје. Живим близу и долазим често, невезано за годишњицу. Постала сам мајка прије три недјеље тако да је сада то нека потпуно нова димензија у односу на прије и не може да се опише ријечима. Ово ми је и први долазак са бебом, па и због тога за мене има посебно значење – рекла је Бојана.

Многи су дошли да се помоле за здравље својих ближњих.

– Искрен да будем, не долазим сваке године, али сам био неколико пута. Дошао сам сада јер је 10 година од патријархове смрти, да се помолим за здравље и напредак. Живи светац је био – рекао је Александар.

Предраг одскора живи у Београду и такође често долази у манастир Раковица.

– Ове године сам се доселио у Београд, тако да раније нисам толико често долазио, али откад сам овдје, долазим често. Долазим због тога што је патријарх примјер људскости, човјек је био скроман. Вјерник сам и овдје се лијепо осјећам кад дођем, не долазим било шта да тражим јер вјера није списак жеља. “Будимо људи, а не нељуди”, као што је патријарх рекао, толико је једноставно – казао је Предраг.

Алекса и Кај су дошли из другачијих разлога од већине људи.

– Дошао сам да доведем свог пријатеља из Словеније да обиђе гроб патријарха Павла, да види како изгледа српско православље у поређењу са словеначким католицизмом. Иако смо обојица атеисти, јако је занимљиво увидјети ту разлику у култури између два народа, обогаћују се обје особе када се то види – рекао је Алекса.

Кају се много допао сам манастир и драго му је што је посјетио ово мјесто, сасвим случајно, баш на десетогодишњицу патријархове смрти.

– Свидјело ми се, био сам у православним црквама у другим земљама, али овдје сам видио највише икона на зидовима. Фасцинантно је и захвалан сам свом пријатељу што ме је довео овдје – рекао је Кај.