Најприје је погинуо Срђан (26), потпоручник, на Косову и Метохији. Био је у возилу са још три војника када су наишли на мину код Србице. Срђан је због тешких повреда преминуо 4. априла 1999. године.
Туга за браћом била је толика да Горан, трећи, најстарији брат, није издржао. Срце му је препукло од туге. Преминуо је у сну, 13. маја 2000. године, а имао је само 28 година. Био је вјерен и пред женидбом.
Сахрањен је у гробници поред браће.
Кад су Милићи сахранили свог другог сина, отац Драгољуб ставио се на располагање Војсци Југославије и борио се на Кошарама. У спомен својој дјеци, по завршетку рата написао је књиге „Моји синови“ и „Соколови сломљених крила“. Иако здрав и физички активан, преминуо је изненада 2011. године у 61. години.
Нада каже да је и њега сустигла неизрецива туга.
Нада Милић је у Краљеву, у својој кући, направила спомен-собу у знак сјјећања на своје синове и мужа, јунаке. Нада каже да је у животу одражава само потреба да људима пренесе подвиг и жртву своје породицу за државу Србију и за наш миран и лагодан данашњи живот.
Надо, јунаци неће бити заборављени.
Вјечна слава породици Милић!