Када би наш најмлађи ујак долазио на славу, с њим би у кућу улазила ведрина, смијех и срећа. Ми дјеца смо га баш искрено вољели. Дјеца увијек препознају позитивне ликове, неким својим дјечијим, неисквареним, безгрешним чулима. Кад се неко од нас  нешто надури или  заинати, каже нам: 

„Исти си Ђуро П.“ 

Већ нас орасположи и ми, дјечица, око њега се вртимо да нам каже какав је био тај Ђуро. Дјеца се зачас надуре, расплачу, а кроз пет минута, опет, искрено срећно смију од срца. 

„Тај Ђуро П. је био тежак, табијатли  човјек, као и ти“.  Дуго сам у зрелијим годинама, расправљао с једним  професором Херцеговцем, (они најбоље употебљавају наш језик) око тог табијатли човјека. Код нас на Романији кажу да је то тежак, незгодан човјек, док у Херцеговини сматрају да је, уствари,  наравна  особа (табијат-нарав), али изузетно прецизна и педантна. Сад мислим да су ти, прецизни, педантни људи, уствари, тешки и напорни, нама који смо мало аљкавији у било којем послу. Постоји и болест перфекционизам...Тешко њима. Тешко је и с њима. 

„Пошли ми дјеца у школу“, прича наш занимљиви, шаљиви  ујак, “a Ђуро П. коси. Ми кажемо сви заједно, ђачки: „Добар дан!“ Он коси, не гледа у нас, него, преко зуба, намргођено одговара:  „Не каже се Добар дан, него ПомозБог...“ Ми сутрадан уљудно, продуховљено: „ПомозБог, ђеде Ђуро?", а он још мрзовљнији: „Марш, ђецо! Ви то мене зајебавати...“  Е, онда ми трећи дан назабадамо танке жице по његовој непокошеној трави.“ Објашњава весели ујак табијат тог мрзовољног Ђура П. 

„А, што му стављате жицу по  ливади?“ питамо наивно, радознало. 

„Па, да иступи косу, да се мучи кад коси... Кад је наопак.“

Негдје у трећем или четвртом основне сам упознао Ђура П. Родитељи купили сунчану, велику ливаду, па трпамо плашће, а некакав ђед ту у близини, полако коси љуту репачку зеку усред  љетне жеге. Мајка сачекала да старац почне ковати косу у хладовини, под старом дивљом крушком , па му однијела  хладног киселог млијека у плавој ћаси. „Севап је. Врућина је, а он је стар човјек.“ 

Ђуро кује свој скосак лагано, старачки, подлакћен лијевом руком, док десним кољеном подупире косиште са два чворновата бабка. Та десна нога је уствари дрвена, утрпана у подуже грло сингаве вунене чарапе, које су жене плеле само од црних оваца. На ногама опанци од овчије опуте, а на повеликој глави, са бијелим брковима, дјелимично пожутјелим од  дувана, бивша шубара, без боје и без облика. Бијели пређини кошуљак, са широким рукавима и излизане прешироке шарвале од ваљане вуне, зауставили су фолклорну слику наших старих Романијаца од уназад ститињак година. Само су Ђуро и један ђед са Четора, (који је живио близу сто година и дуго под старост, пјешице ишао у Чајниче о Малој Госпи,)  носили такву одјећу, а зими главу умотавали дугачким црвеним крмезом. Тај турски крмез (дугачки шал) и црне женске димије, са старих црно-бијелих фотографија, говорили су више од било којих историјских записа, колико је тешко било сачувати своју вјеру под вјековном османском влашћу. 

Ништа љепше и боље, уз кошевину не може душу и тијело разгалити, као домаће кисело млијеко и то оно домаће, када на њему може стајати кашика.  Ђуро једе и прича, преко залогаја с мојом мајком, која је вољела да прича о старим обичајима и некадашњим људима. У једном моменту упаде му повећи скакавац у плаву ћасу  с млијеком.

„Слушај, мали,“ обраћа се мени човјек из прошлог вијека, „Не можеш бити добар косац, ако не поједеш скакавца. Сави ноге, ваља путовати!“ ...И прогута скакавца на моје запрепашћење и дивљење. Кад је завршио са освјежавајућим  млијеком, без захваљивања, старачки устаде из хладовине и одшепа, док му је једнолико  лупкала белегија у дрвеном водијеру. Видјело се да је ипак та дрвена нога, колико је год скривана, била несиметрично усмјерена унутра, али му је, баш тако, очито то помагало да боље одржава равнотежу. 

Некад, кад наш клуб изгуби и у кошарци и у фудбалу, кад те муж или шеф изнервира, кад ујутро устанемо на лијеву ногу, наиђе такав дан да нам све смета.

Зашто је Дивац потписао Косову пријем у Олимпијски комитет и отишао у Америку? Како то да наша дјеца у Њемачкој знају играти нашу „шумадију“ и „моравац“, а не знају причати међусобно српски? Зашто нашу литургију у Америци служе на енглеском? Зашто ми своју рођену дјецу мазимо и васпитавамо да буду изразито себични људи? Зашто смо ми једини народ који има два писма? Зашто су у појединих наших свештених лица важнији објекти од душе њеног народа? Зашто је свака наша власт бахата, а опозија млитава и уморна? Па зар морају сва наша шумарска државна предузећа бити тешки губиташи? Па зар нам Бог није дао ту шуму и зар је није сто пута јефтиније експлоатисати, него арапску нафту?  Како то да народ не види да пола пију, пола шарцу дају?  Како то да, након толиких страшних историјских издаја и превјера у српском народу, опет свакодневно ничу папци, преливоде, дупеувлакачи, јајаре, бескичмењаци, прелетачи, камелеони, полтрони... Зашто фудбалери, не знају да центрирају, а увијек сматрају да је аут за њих? Зашто нам у првом реду сједе, још увијек, они исти олињали комунисти? Зашто је неко опет преко огласа за смртовнице, прелијепио „издајем намјештен стан“?

Све, баш све нам смета. Тада  смо исти, контраши,  као наш стари табијатли Ђуро П. Зашто нам је најважније здравље Бреге, који је пао с трешње и Секе јер се поново здебљала? Шта Карлеуша мисли о Јасеновцу? Шта ће нам паметно рећи Северинин трећи свекар? Колико ципела има Гордана Шаулић? Зашто ванбрачни син није био на сахрани? Како то да све праштамо омиљеном („сиротом“) глумцу који је убио двојицу и трећег ранио? Зашто феминистикиње унапријед осуђују  сваког мушког шовинисту и силоватеља, осим нашег глумца љубимца, који то сигурно није? Зашто пућимо и прћимо усне и друге сличне најосјетљивије дијелове тијела? Зашто нам  је баш краљица Аркановица-Цеца?  Зашто гутамо протеине и стереоиде и дебљамо воловске вратове, кад је Ђоковић, најомиљенији српски, спортски лик?  Зашто  правимо велике куће, а мале породице? Зар није свака мајка  која је родила троје дјечице и Краљица и Царица и Храброст?

Ма, шта да ти кажем, исти смо вунено-дрвени Ђуро П.  Не знам како ти? Устанеш ли и ти некад накриво насађен? 

Срећа па често свићу лијепа нова јутра, с пуно слободних распјеваних птица, па још кад се заиграју ластавице око наших кровова, кад грациозне црно-бијеле свраке најаве свима да праве ново гнијездо у врху оне старе дивљакуше, испод које је покојни Ђуро, одмарао кујући своју тупу косу. 

И опет си обичан приземљен, потпуно задовољан човјек. Исто као што је некад, оптимистички пјевала она неименована цура: „Имам ноге, имам си.. , удаћу се, ...баш ме брига“. Судбински, по табијату, онаквом или оваквом,  наопаки  Ђуро је, носећи своју неку велику невољу, баш дуго поживио, а, опет,  наш увијек ведри, омиљени ујак, који нас је научио како се вози бицикло, како се броји до десет на њемачком и  увијек његовао само осмијех и весеље, ипак је,     нажалост, незаслужено, баш тужно и прерано скончао... 

Наше баке су говориле да, кад дјеца даном превише скачу, заиграју се, или зацену се од смјеха,  онда сигурно по ноћи плачу...Јутарњу ведрину, небо, некад, изненада поподне, окрене на невријеме, али и нема неког правила. Послије кише је, често , бистрија душа! 

Аутор: Слобо Ковачевић