Код спомен-костурнице у Сребреници у понедјељак, 9. јуна, биће служен парастос за више од 250 Срба које су усташе убиле у свирепом злочину на други и трећи дан Тројчиндана 1943. године.

За убијене српске цивиле у Сребреници и оближњим селима Витловци и Залазје биће прислужене свијеће и положено цвијеће код спомен-крста, који је 2019. године подигнут код спомен-костурнице.

Злочин у Сребреници почињен је 14. јуна 1943. године, а у оближњим селима Залазје и Витловци дан касније.

О овом злочину за Срну је раније говорио преминули Милош Николић, чијег су дједа Јову убиле усташе у његовој кући другог дана Тројчиндана.

Он је указивао на то да су комунистичке власти прикривале истину и навођење имена жртава тог злочина, иако је свима било познато да су јединице НДХ-а, у чијим редовима су масовно учествовали локални муслимани, монструозно побиле српске цивиле на њиховим огњиштима.

У Сребреници су усташе тога дана, према њиховим писаним документима, убиле више од 155 српских цивила.

Николић је свједочио да је заједно са њима убијена и породица једног Јевреја стоматолога и породица једног муслимана - предсједника суда у овом мјесту, који је био ожењен Српкињом.

Николићев дјед Јово је са снахом Василијом и петочланом јеврејском породицом убијен у кући у којој је живио и која је још свједок тог злочина.

Кућа Николића је остала једина од кућа у којој су усташе убијале српски живаљ. У тој кући је за вријеме владавине Аустроугарске над БиХ била пошта. Након Милошеве смрти у кући више нико не живи.

Николић се годинама интересовао и прикупљао податке о овом страдању, наводећи да тачан број жртава никада није утврђен, али је двије године прије смрти дошао до податка, који раније није помињан, да је ту убијена Зорка Бурлица из Власенице са петоро дјеце и мајком Мартом Васић.

Након почињеног злочина у Сребреници, у селу Залазје је наредног дана убијено још 97 Срба, међу којима 45 чланова породице Ракић, 16 Максимовића и 15 Драгичевића.

У документима НДХ наводи се да је Францетићев легионар, усташки сатник Јосип Корелец, због погибије свог брата у борбама код Сребренице, наредио да се изврши одмазда и предводио је масакрирање које су усташе, уз помоћ домаћих присталица муслимана, свирепо починиле над српским цивилима.

Према објављиваним подацима, усташе су убијале све Србе које су затекли у кућама.

Страдале су комплетне вишечлане породице Стевановић, Крстић и друге. Убијено је пет чланова породице пекара Остоје Стевановића, као и 15 цивила из сребреничког села Брежани, који су се тог дана затекли у Сребреници.

Међу убијенима није био ниједан војник, а цивили су убијани монструозно на различите начине.

Плоче са именима настрадалих налазиле су се у сребреничкој цркви, али су у посљедњем рату полупане и нестале, како би се избрисале историјске чињенице и памћење о српском страдању на овом простору.

Број и имена свих страдалих 14. јуна 1943. године на овом подручју никада нису тачно утврђени, а зна се да је након Другог свјетског рата тај усташки официр осуђен у Загребу на симболичну затворску казну за злочин који је починио, али је убрзо ослобођен.

Према Николићевом свједочењу, тијела убијених су накнадно сакупљена и била су бачена и дјелимично затрпана у јаму на локацији данашње полицијске станице, одакле је, приликом изградње колектора, дио посмртних остатака 1971. године пренесен у нову костурницу, а дио из других јама никада није пренесен и достојно сахрањен.

Након свирепог злочина почињеног у Сребреници, усташе су направиле покољ и у српском сребреничким селима Залазје и Витловци, гдје су убили више десетина мјештана.

Тијела убијених Срба у Витловцима и Залазју сахрањена су у спомен-костурницу у том селу, поред које је још једно спомен-обиљежје погинулим Србима из Залазја и околине, које су муслиманске снаге побиле на Петровдан 1992. године.

Николић је подсјећао да су у Другом свјетском рату нестала сва српска села на ширем подручју сребреничке мјесне заједнице Сућеска, као што су Слатина, Липовац, Жедањско, Шушњари и још неки српски засеоци.

Српска имања су након рата запосјели и присвојили муслимани, а за нестанак њихових власника никада нико није одговарао.

Николић је указивао на то је комунистичка власт овај злочин занемаривала, жртве назвала припадницима антифашистичког отпора, иако се радило о српским цивилима, који нису имали везе са било каквом идеологијом.

Историчар Драга Мастиловић је на промоцији зборника докумената "Злочин геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату", прије четири године у Сребреници рекао да је ту била јасна намјера да се Срби униште и биолошки нестану са тих простора јер су убијана дјеца и жене.

Мастиловић је ту тврдњу аргументовао пронађеним документима у Архиву БиХ о вјештачењу које је обављено неколико дана након тројчинданског злочина, а који су деценијама скривани од јавности.

Ради се о обављеном увиђају и вјештачењу начина убистава и идентификацији жртава, које је обавио стручни тим усташке власти предвођен судијом Вејсилом Хаџибегићем из Сарајева, који је вјероватно сарађивао са комунистима и један примјерак записника сакрио и сачувао.

Из тих докумената дошло се до имена 229 убијених, а велики број њих није било могуће идентификовати.

Ту се налази и списак припадника усташке 29. бојне која је извршила покољ за који није изречена казна, а тадашњи закључак усташког суда у Сарајеву био је да се обуствљају све даље радње на том случају и да се он препушта забораву.