Ако се не бисмо враћали у далеку прошлост до првих помињања српског народа и његове државе, већ се усредоточили тек на два посљедња вијека наше историје, пред нас би одмах искрснула имена читаве плејаде угледних Срба који су заорали дубоку бразду на нашој националној њиви, оних који су несебично давали себе за успон српске државе и свеколики напредак и развој нашег народа.

Због императива ослобађања од туђинске власти и остваривања државотворних циљева вијенци славе, што је и разумљиво, резервисани су за ратнике и државнике. Међутим, иза њих су ишле стотине прегалаца без чијег знања, одрицања, посвећености, па и новца, ми данас не бисмо били ти који јесмо.

Један од таквих националних прегалаца је свакако и Личанин Стеван Калембер, угледни трговац и надасве добротвор, који је скоро пет деценија свог живота посветио развоју и бољитку свога народа. Рођен је прије 162 године (1862) у Бијелом Пољу код Коренице. Трговачки занат је пекао од Врховина, преко Госпића до Загреба. Још зарана у Аустроугарској монархији стаје у одбрану српских права, па ускоро постаје члан Централног одбора Српске самосталне странке (ССС) и један од њених финансијера. Био је стални посланик на Црквено-народним саборима у Сремским Карловцима. А када се почетком 20. вијека ствара хрватско-српска коалиције ради отпора агресивној великомађарској политици, он горљиво учествује у томе. У загребачком монтираном велеиздајничком процесу 1908. против 53 члана његове странке, због наводне завјере са Београдом ради организовања преврата, Калембер је под истрагом провео 14 мјесеци, а потом осуђен на шест година затвора.

Као истакнути национални радник почетком Великог рата 1914. одмах је ухапшен, да би, послије три мјесеца затвора, годину и по провео у интернацији. Успијева пребјећи у Београд, гдје остаје све до 1918, када се поново враћа у Загреб. Два пута је биран за народног посланика у новоствореној Краљевини СХС. Међутим, много значајнији је био његов добротворни рад. Наиме, Стеван Калембер је био једна од кључних личности у стварању Српске банке и Српског привредног друштва “Привредник”. Да бисмо ми разумјели о каквом грандиозним подухватима је ријеч, осврнућемо се на рад тих институција.

Банка

Српска политичка, привредна, црквена и интелектуална елита, припадници српског племства и аристократије са простора Војне Крајине и Војводине 1890. су основали Српску банку д.д. у Загребу с циљем јачања привредног живота Срба путем јефтиних кредита, али и кроз друге видове и активности. Банка је требало да помаже и културно-просвјетни рад, као и политички живот Срба у јужној Угарској, Босни и Херцеговини и другим српским просторима. Као што рекосмо, један од њених оснивача заједно са Владимиром Матијевићем, Костом Таушановићем и другима био је и угледни родољуб, трговац Стеван Калембер, који ће бити у најужем руководству банке пуних 46 година, од 1895. па све до 1941. године. Банка је са својом разгранатом мрежом филијала врло брзо ушла у сам врх финансијских институција монархије, а по некима по снази је заузимала чак треће или четврто мјесто. Због циљева њеног оснивања сматрало се патриотском дужношћу да сваки виђенији Србин, ма гдје живио, буде и њен дионичар и то је са одушевљењем прихваћено.

Тако су се међу 67.000 дионичара нашла и имена Михајла Пупина, Николе Тесле, Михаила Петровића Аласа, Јована Јовановића Змаја, Симе Матавуља и других. Српску банку је снажно подржала и Српска православна црква, па се тако међу дионичарима нашло и 129 црквених општина, манастирских управа, те разних црквених фондова, при чему је Црквена општина мостарска предњачила са чак 369 дионица. Почетни капитал банке износио је нешто више од три милиона круна, али је брзо увећан, па је 1919. он износио више од 25 милиона круна, што је тада претворено у 40,5 милиона динара.

Диван је примјер чињеница да су се током постојања банке чланови управе увијек досљедно и предано држали српског националног интереса, занемарујући партикуларне интересе разних политичких партија којима су припадали. Српска банка је 1898. у Загребу основала и свесрдно помагала Савез српских земљорадничких задруга како би јачала српског сељака, обучавала га у производњи, али и коришћењу кредита. Првобитно сједиште Српске банке било је у објекту Српско православне општине у Илици број 7, да би, по писању загребачког “Србобрана”, било купљено земљиште на углу Јуришићеве и Петрињске улице, на којем је 1913. изграђена палата, што је све заједно коштало огромних 700.000 круна. Данас је ту Поштанска банка Хрватске.

“Привредник”

У Загребу је 23. септембра 1897. основано и Српско привредно друштво “Привредник”. Слично као и у случају Српске банке, најугледнији Срби, ентузијасти и добротвори дошли су на идеју да се оснује друштво које ће сиромашним даровитим дјечацима из српских крајева омогућити учење заната и других школа. Циљ је био створити јак грађански слој унутар српског народа који ће бити носилац његовог укупног економског и културног преображаја. Поред већ поменутог Владимира Матијевића, ту су били Исидор Ђорђевић, Никола Ћук, Љубомир Ристић и, наравно, неуморни филантроп Стеван Калембер да својим знањем, утицајем, али и знатним капиталом помогне и ово друштво. У “Привредниковој” управи и Патронату добротвора часно и корисно је дјеловао дугих 40 година. Одмах су значајну моралну и материјалну подршку “Привреднику” упутили Михајло Пупин, Никола Тесла, Лазар Дунђерски, Паја Јовановић, Исидор Ђорђевић, Ђорђе Велисављевић, те патријарх српски Лукијан Богдановић и многи други, а недуго потом и Јован Цвијић, свети владика Николај Велимировић, као и краљевска породица Карађорђевић. Наравно, ту се одмах нашла и Српска банка да подржи овај подухват, да би касније, 1905. основала и Шегртски фонд за потребе “Привредника”. Друштво је имало разгранату мрежу пододбора, а по многим мјестима имало је повјеренике од најугледнијих тамошњих људи. Они су врло брижљиво одабирали бистрије окретне дјечаке од 12 година за школовање путем “Привредника”. У почетку није све ишло лако, јер родитељи нису баш радо слали дјецу далеко од куће у руке непознатим људима. Међутим, ускоро је лед пробијен и тај процес је, уз врхунску организацију, узео маха. За првих 16 година рада “Привредник” је образовао 10.500 питомаца, од чега је њих 2.133 било из Босне и Херцеговине, а до 1941. на овај начин је одшколовано око 40.000 питомаца из свих српских крајева. Калембер је само са подручја малене Коренице на школовање упутио чак 300 питомаца.

Све док је сједиште “Привредника” било у Загребу, он је био мета сталних напада и опструкција. Аустроугарске власти су му забрањивале прекогранично дјеловање, његове просторије, као и све српске радње демолиране су 1902, а то се поновило и 1908. Током Великог рата сва покретна имовина друштва је спаљена и опљачкана, а рад забрањен. У тзв. Велеиздајничком процесу тужилац је и рад “Привредника” оцијенио као издајничко дјело. Зачуђује да се и у Краљевини СХС задржао сличан однос према “Привреднику”. Међутим, бољи познаваоци српско-хрватских односа тврде да је антисрпски курс црно-жуте монархије, уз одређене модификације, Загреб у континуитету наставио све до данашњих дана. Због такве климе, а свјестан његовог великог значаја, краљ Александар се прихвата високог покровитељства над “Привредником”, да би у договору с њим управа 1923. друштво преселила у Београд, од када почиње његово још плодније дјеловање.

Од 1931. и муслиманска дјеца улазе у овај вид школовања, а то би сигурно кренуло и раније да је отпор родитеља био мањи. “Привредникови” шегртски домови су подизани по већим градовима, а за онај у Сарајеву 1930. је освештан камен темељац. У Београду је 1932. у Крунској улици саграђен велељепан модерно опремљен Шегртски дом за 200 питомаца. Градња је коштала за то вријеме огромних пет милиона динара, а објекат је имао првокласне просторе и опрему за смјештај, учење, исхрану, хигијену и фискултуру. Треба поменути да је “Привредник” свесрдно помагао и формирање соколских и других напредних друштава у Краљевини и служио за примјер добре организације. Управа је брижљиво водила картотеку о својим питомцима и послије престанка школовања о њиховом раду, али и приватном животу. Занимљив је податак да је друштво, осим помоћи у покретању властитог бизниса, помагало питомце и код ступања у брак, па се у том смислу сарађивало са добротворном задругом “Српкиња”, која је такође збрињавала своје штићенице. У просторијама “Привредника”, гдје је било услова за то, сваке недјеље су приређивани концерти и забаве.

Цвијеће окупаторима

А онда је дошао Други свјетски рат и тамо гдје су њемачког окупатора дочекали цвијећем, Србима се није писало добро. Многи нестрпљиви србомрсци нису могли ни ишчекати поглавникову заповијед, већ су одмах почели са бруталним убиствима и прогоном. А кад је то добило институционалну форму, Хрватска је постала земља планског великодржавног терора и злочина. Прво су убијани и затварани највиђенији српски прваци, свештенство, интелигенција и богатији грађански слој. Када је у питању Српска банка, дио чланова управе и већи дионичари су одмах убијани на најсвирепији начин, да би се преостала мањина натјерала на послушност код пребацивања дионичког капитала на усташке главешине. Примјера ради, у Сиску је свирепо мучен и заклан власник фабрике алкохола Милош Теслић, члан Надзорног одбора банке. Живо су му срце извадили и тако се сликали. Угледни дионичари браћа Марковић и браћа Јеличић одмах су поклани, а у небројеним стратиштима, укључујући Јадовно и Јасеновац, хиљаде дионичара је уморено на најзвјерскији начин.

Смрт

Јунак наше приче, већ старац нарушеног здравља, некако успијева да избјегне у Београд, али те среће није био његов син Бранко, којег усташе заклаше у Јадовну као и још 34 Калембера. Када је у Хрватској црну власт смијенила црвена, сви виђенији Срби који су преживјели усташки погром, укључујући и челнике Српске банке, одмах су оптужени за лојалност Павелићевом режиму. И Стевана Калембера, старца од 84 године, довели су уз остале у Загреб пред дојучерашњег усташког судију Вимпулшека који му је за “сарадњу са усташама” одрезао двије године робије, док, рецимо, неки чланови ратне управе банке, овејане усташе, нису суђени “због сарадње са усташама”. Послије ће син једног од њих постати министар у влади НР БиХ, а син другог декан Природно-математичког факултета у Београду.

На крају оно што нису опљачкале усташе докусурили су комунисти, па је тако српски народ остао без огромне имовине. Капитал Српске банке у новцу и некретнинама широм државе, те удјелу у власништву рудника “Трепча”, бродоградилишта у Краљевици итд. данас би износио више од милијарду долара. И “Привредник” је био изузетно моћна организација и крајем 30-их у свим већим градовима краљевине је имао значајне некретнине, на рачунима у 23 банке чуване су десетине милиона динара. Располагао је са 37 богатих задужбина, 57 фондова и 77 легата. Упркос чињеници да је “Привредник” и те­ како могао послужити и новој држави за школовање “радничке класе”, као и да је око 50 народних хероја СФРЈ у њему изучило занат, као Ђуро Пуцар Стари, Раде Кончар, Филип Кљајић, Радоје Дакић и многи други, друштво је, нажалост, укинуто 21. октобра 1946.

Коначно, с великом горчином можемо констатовати да су многи честити Срби без иједне мрље на својој биографији, попут Стевана Калембера, доживјели потпуну пропаст и понижење упркос својој великој жртви и заслугама. Тај вриједни и скромни човјек био је покретач и оснивач, добротвор и помагач, више од четири деценије агилни члан управа, што Српске банке, што “Привредника”, те добротворног друштва “Свети Сава”. Био је потпредсједник Епархијског савјета у Загребу, члан Патријаршијског савјета СПЦ, предсједник црквених општина у Кореници и Загребу, оснивач и донатор библиотека, српских штедионица и ко зна шта је још чинио за свој народ. Због таквог свог дјеловања је прогоњен, затваран и суђен у свим државама у којима је живио, од оне францјозефовске до оне брозовске, да би коначно и преминуо у Београду, одбачен и уништен, 1946.

Срби из Лике

Калембери су Срби из Лике, славе Мратиндан. Неки од познатијих су Драган Калембер, 1914. суђен за атентат са Принципом и друговима, али је због младости (16 година и један мјесец) и мањкавих доказа ослобођен, затим узданица и најбољи фудбалер сарајевске Славије Бранко Калембер који је трагично настрадао са 17 година. Ту је и познати кошаркаш Срђан Калембер, рођен такође у Сарајеву 1928, један од оснивача КК Црвена звезда, са којом је као играч освојио рекордних девет титула првака Југославије. А од краја 70-их на југословенској поп сцени био је мегапопуларан Владо Калембер, вођа групе “Сребрна крила”.

Аутор: Драган Мијовић