По изласку из Призренске богословије ухапшено је 12 Срба ходочасника, а приштинске власти навеле су да је ова образовна установа коришћена за ,,камуфлажу или изазивање међуетничких и верских тензија". Након што нису успјели да попале или присвоје светиње Српске православне цркве на Косову и Метохији, Албанци су одлучили да их оскрнаве лажима.

Прво су четворицу Срба привели у Ђаковици, а убрзо након тога и дванаесторо њих у Призрену. Такозвани министар унутрашњих послова у Приштини Ђељаљ Свећља изјавио да су приведени људи боравили у Призренској богословији јер је она највјероватније служила као камуфлажа за различите илегалне активности, након чега је додао и да ће безбједносне институције наставити истраживање и извијестити јавност о току истраге. Послије етничког чишћења, погрома, паљења, протјеривања, па затим релативизације историје и присвајања српских средњовјековних светиња, на ред је дошло и ово.

Историчар и професор на Приштинском универзитету Лука Јовановић ова дешавања види као координисану акцију приштинских власти усмјерену против српских светиња, односно објеката Српске православне цркве на простору Косова и Метохије. Ситуација јесте врло забрињавајућа, каже он, али не и изненађујућа с обзиром на то у каквом се тренутку за Србе са Косова спроводи.

- Хапшење и привођење ходочасника представља само један дериват целе те акције која за циљ има да се објекти Српске православне цркве на крајњем југу, у самој Метохији, прикажу у погрешном и погрдном светлу. Албанци покушавају да прикажу како ти објекти не служе као духовни, просветни, па и туристички објекти, желе да докажу јавности и убеде инострано јавно мњење да се заправо ради о објектима које служе за тајне операције и шпијунске радње. Све је то, наравно, заиста сулудо - рекао је Јовановић за Спутњик.

Он подсјећа да су албанске власти на Косову и Метохији недавно покренуле акцију која за циљ има оснивање прве албанске митрополије за православне вјернике, и то баш у Приштини. Њено отварање најављено је уочи Васкрса, а читавих мјесец дана уназад траје шира акција у којој се оспорава легитимитет СПЦ и епархије рашко-призренске. По овоме, додаје Јовановић, објекти и имовина СПЦ приказују се као „контаминирани“ и као да их треба „довести у ред“.

Нема предаје

Поред овог мотива, постоји још један због којег је баш група ходочасника приведена, сматра њихов саговорник и тиче се свих посјетилаца светиња Косова и Метохије.

Можемо посведочити дивним сценама да се о највећим празницима огроман број верника скупља управо у Пећкој патријаршији, Високим Дечанима, Призрену, Призренској богословији, да су посете све масовније, да долазе људи из централне Србије, из Републике Српске, из Црне Горе и да у огромном броју иду на ходочашће и поклоњење Светом Краљу Стефану Дачанском, грачаничком манастиру, Пећаршији и то су заиста прелепе сцене.

Управо ово смета и боде очи како локалним Албанцима, тако и представницима самоуправе у Приштини, тврди Јовановић. Један од њихових циљева је и тај којем често свједочимо, а који смо могли видјети почетком године када је на Косову ухапшена група момака из Црне Горе, који су такође дошли на ходочашће. Изазивањем страха и опште несигурности, Албанци покушавају да смање број посjетилаца јужној српској покрајини, објашњава историчар.

Мислим да ће то заправо само изазвати супротан ефект и да ће сви верници Српске православне цркве, али и сви православни верници уопште почети да долазе у још већем броју. Не смемо заборавити да те објекте посећују и православни верници из других крајева света, као и хришћани католици, протестанти и други. Приштина се служи страхом и привођењима како би те људе отерала и како би српске светиње опустеле, међутим, број ходочасника је све већи и већи, нарочито у Дечанима и то се неће зауставити.

Јовановић каже да треба нагласити и то да су сви људи који су сада приведени легално прешли административни прелаз, легално се пријавили и легалну дозволу добили од представника приштинских власти за одлазак на Косово и посjету светиња. Прошли су провjеру без проблема и добили дозволу да се слободно крећу територијом Косова и Метохије, што значи да је њихово касније привођење планирано и намjерно спроведено.

Чак и цркве хоће да ухапсе

Поред сијања страха, овакве провокације и хапшења Срба за циљ имају изазивање даљих сукоба, а Јовановић скреће пажњу на нову идеју косовских Албанаца – хапшење цркава. Прво су поједини албански историчари почели да причају како храм Христа Спаса у Приштини треба срушити и уклонити по сваку цијену, а онда се прије пет дана појавила група приштинских архитеката са другачијом идејом.

Ова група архитеката је објавила пројекат у којем они, уместо рушења, траже одузимање храма Христа Спаса у универзитетском комплексу у Приштини, његово претварање у музеј и стављање у кавез. Пројекат подразумева да се око цркве направи дрвени кавез који би симболизовао све „заробљене“, како су они рекли, јер је тај храм „жива рана на албанском телу у Приштини“. Кавез наводно симболизује како они затварају ту своју живу рану и тиме формирају „музеј изгубљених душа или изгубљених гласова“.

Циљ Приштине у овоме је, сматра Јовановић, спречавање повратка имовине СПЦ на простору Косова и Метохије, а онда и одузимање онога што јој је преостало. Упркос свему, додаје он, Српска православна црква се диже из пепела у пуном сјају, управо захваљујући својим вјерницима, ходочасницима и свима онима који долазе на поклоњење светињама Косова и Метохије.

Призренски бисер

Призренска богословија најстарија је средњошколска и високошколска установа на Косову и Метохији, а основана је 1871. године. То је институција која је више од једног вијека служила за образовање учитељског и сваштеничког кадра који је ширио писменост и културу доком деценија турске владавине и каснијих ратних година. Неријетко су ђаци ученика призорских богослова и учитеља били и сами Албанци, прича Јовановић.

Ово здање је трпјело сва искушења која је трпио и српски народ на Косову, али упркос томе од 1871. године никада није била разарана, све до погрома 2004. године када је спаљена, а њен рад насилно обустављен.

Призренска богословија је своју духовну и просветитељску мисију наставила након спаљивања и то у граду који више није ни налик на онај у којем је некад све врвело од живота. Она је и у послијератном Призрену остала мјесто око које се сакупљају Срби Призренци и сви ходочасници који посјећују царски град и оближње светиње, а то ће и остати, закључује Јовановић.