Археолошко истраживање у Петропавловом манастиру код Требиња довело је до важног закључка, на овом простору није се налазио бенедиктински самостан, како је раније тврђено. Налази потврђују претпоставку да комплекс потиче из античког, односно рановизантијског доба, а отварање некрополе у поду саме Цркве Светог Петра отворило је нову мистерију.

- Истраживањем 1968. године археолог Марко Поповић је овај комплекс прогласио бенедиктинским самостаном на основу археолошке грађе од свега неколико налаза керамике, али и архивске грађе која је олако везана за овај простор. У писаним изворима се помиње самостан „Санкти Петре ди кампо“, Светог Петра у пољу. Поповић је некритички прихватио теорију да се тај објекат налазио овде.

Ово прича један од археолога који је овог љета радио на истраживању које је водио Музеј Херцеговине из Требиња, др Дејан Булић из Историјског института Београд:

„Истраживања Ђорђа Јанковића, почетком 2000-тих су показала античко поријекло, крстионице, данашње Цркве Светог Павла, он ју је и нашао. Сада је требало све те наводе потврдити, провјерити“.

Манастир са коријеном из ране Византије

Данас једно од највећих духовних средишта у Херцеговини, Манастир Светих апостола Петра и Павла, има двије цркве. Велики храм посвећен Светом апостолу Петру у данашњем облику обновљен је 1906. године за вријеме митрополита Петра Зимоњића, а мањи посвећен Светом апостолу Павлу 2007. године.

Прва археолошка истраживања, прије Другог свјетског рата и шездесетих година прошлог вијека, открила су да су првобитни храмови изграђени много раније, а нова потврђују да је то био комплекс који је чинила велика базилика, данас Црква Светог Петра, са крстионицом, данас Црквом Светог Павла. До нових закључака Булић и колеге дошли су ископавањем у поду велике цркве.

- Свети Петар и Павле су практично грађевина из рановизантијске епохе, 5. или 6. века. Пронашли смо новчић Валентинијана ИИ с краја 4. века, теоретски то би могао бити и крај 4. века, али био би то помало храбар закључак. Интересантно је да је грађевина била у рушевинама све до Средњег века, када постоје простор за сахрањивање. А онда је 1906. године подигнута црква над темељима старе, преко гробља - објашњава Булић.

Гробље на остацима старије цркве

Дакле, велика црква је дуго била у рушевинама, али је народ увијек знао да је то свето мјесто, око ње је формирао некрополу, гробље под стећцима, типичним за тај дио Херцеговине.

И данас је овдје гробље, читав простор је био под стећцима, а када је подигнута нова црква 1906, дио стећака је изломљен и уграђен у темеље данашње Цркве Светог Петра. А онај централни дио који им није сметао, ти стећци, надгробници, су остали ту на лицу мјеста. 

Када је ријеч о предметима пронађеним у гробовима, Булић каже да су гробни прилози под стећцима доста ријетки. Такав је и овдје случај, али су пронашли акчу, ситни турски новац кован 1512. године:

„Дакле, имамо сигурно хоризонт сахрањивања 15. и 16. века, уобичајен за стећке, можда и 14., али својевремено, кад је грађена црква, 1906. Делић је забележио да је нађена и једна плоча са натписом, три сина подижу споменик мајци. Она је датована у 12. век, уграђена је у проскомидију цркве, и сада се може видети. Дакле, било би логично закључити, да је на простору ове старе базилике од 12. века кренуло сахрањивање“.

Дио цркве из античке епохе

Археолози су овим ископавањима пронашли и антички слој, настао прије подизања базилике. Булић објашњава да је тај слој затворен, да у њега није било уплива других епоха, што значи да су налази из њега апсолутно поуздани.

„Из тог слоја имамо два новчића, али још нису прочитани, видећемо, али ја мислим да овај новчић који сам помињао, Валентинијанов, да и он можда потиће из тог слоја, да је неким прекопавањем, укопавањем гробова, доспео у горње зоне. Из античког периода имамо и стотине налаза кровних покривки, тегула, античке опеке“.

Епископско сједиште у Херцеговини?

Булић каже да су најновија ископавања потврдила да је ово данас вјерницима изузетно важно мјесто у Херцеговини Хришћанима одувијек било важно и велико, била је то велика базилика са крстионицом у петом вијеку, а то отвара још једну претпоставку:

„Могуће је, с обзиром на постојање крстионице, да је то био епископски центар. На жалост, осим цркве, нисмо могли ништа друго истраживати, јер је тај западни део, где је изгледа и било неког објекта, покривен савременим гробљем. Чак и када би копали, питање је на шта би наишли. Векови сахрањивања разваљивали су потенцијални објекат, можда епископски двор. Али то остаје као реална могућност, да је днашњи Петропавлов манастир био епископско седиште“.

Манастирска мистерија над мистеријама

Црква Светог Петра крије још једну велику мистерију, храм је у девијацији чак 39 степени од идеалне осе исток – запад, ка сјеверу. Примјетно је, савремени гобови су мало помјерени у оријентацији у односу на цркву. Не подударају се.

Упитан шта то значи, овај археолог каже:

„Морам да проверим са астрономима који је то датум, кад излази сунце на тај азимут и да ли се то подудара са неким црквеним празником. Можда на тај начин може да се дође до првобитног посвећења цркве. Необично да је толика девијација цркве. Питање је и да ли су градитељи објект оријентисали према излазку сунца у време градње, према неком празнику или су га можда усмирили према неком објекту“.

До толиког помјерања олтара цркве сигурно није дошло грешком градитеља, нити деформацијом земљишта, па ова девијација отвара још једну теорију која се на нашим просторима појавила током истраживања оближњег римског локалитета Паник:

- Локалитет је данас потопљен у Билећком језеру. Ми за сада потврђених таквих објеката немамо, али могао би се тумачити као криптохришћанство из 3. века. У мозаику, на огртачу Орфеја, су представе крстова. Да ли случајно или је криптохришћанство, остаје непотврђена ствар - закључује Булић у разговору за Спутњик.