Тек што су се упознали, а већ је слутило на велику љубав. Млада студенткиња хемије, деветнаестогодишња Бода, пошла је тога дана са братом до његовог познаника Иве како би двојица нешто договорила.

Иво Лола је те 1937. већ био студент Правног факултета. У Београд је дошао двије године раније, вративши се из Женеве гдје је почео студије политичке економије. Вјешт на ријечима и по образовању веома свестран, наочити младић се одмах допао Боди.

Она је од Иве била двије године млађа, али по кову веома слична. Слобода бјеше кћи Свете Трајковића, угледног београдског апотекара. Знали су их као цијењену грађанску породицу: најстарија кћи Милица, као и брат Мирослав, већ су по очевој жељи настављали породичну традицију, а сада је и Бода полазила истим стопама. Мајка Милена бјеше жена великог срца, увијек се трудећи да другима чини добро. А главу породице знали су као марљивог и дружељубивог човјека, весељака који је поред свог посла волио да засвира флауту.

Својој средњој кћери, Слободи, отац и мајка нису случајно одабрали име. Рођена је октобра 1918, непуних мјесец дана прије но што у Великом рату побједила слобода.

Харизматични Лола, миљеник породице Трајковић

За разлику од будуће изабранице Боде, Иво се занимао за другачију врсту науке. И он је настављао породичну традицију, пошто му је и отац Иван Рибар био политичар и доктор права. Цијела породица, укључујући и млађег Лолиног брата Јурицу, стајала је на страни тада илегалне Комунистичке партије. Повод томе је била шестојануарска диктатура, када је краљ Александар I  Карађорђевић забранио рад политичким странкама и синдикатима.

Са студентима-комунистима се касније дружио и Иво. Још као гимназијалца су га живо занимала друштвена и политичка питања, а до 1936. је постао члан КПЈ. Као слободарски настројен младић, већ је проучио Хегела, Волтера и Ничеа и на крају прихватио идеју социјализма.

Лолу је необично завољела и Слободина породица. Забаван и шармантан, имао је дара да људе освоји ријечима. У то се увјерила и Слободина сестра Милица, када је са Бодом једном приликом пошла да саслуша Лолин говор на факултету: „Говорио је о једној, мени потпуно непознатој тематици, пола нисам разумјела, али сам осјетила како му постајем привржена“.

Више од бескрајне љубави: двије породице повезане оданошчу према својој земљи

Слобода и Лола су, пак, одмах постали нераздвојни. Очито је то била велика љубав, о којој се Бода најрадије повјеравала својој школској другарици Оливери.

У међувремену, Лола је у Слободиној кући постао редован и радо виђен гост. Мада нису отворено подржавали партију комуниста, Трајковићи су са Лолом дијелили љубав према својој земљи. С друге стране, породица Рибар никада није крила своје опредјељење, нарочито уочи Другог свјетског рата. Залагала се за бољи живот сељака и радника, а Лола је, као веома политички активан, постао један од најближих сарадника Јосипа Броза.

Снови о будућности осујећени ратном офанзивом

Са тек 24 године, Иво је до 1940. по четврти пут постао студент – овога пута на Филозофском факултету у Београду. Био је студент за примјер, не запостављајући притом ни свој политички ангажман. Уз Лолин допринос, омладински огранак КПЈ постао је водећа антифашистичка организацију младих у тадашњој Краљевини. И то је имало своју цијену: јаунара исте године Лола је скончао као политички заточеник, најприје у озлоглашеној Главњачи, а потом у концентрационом логору у Билећи.

Одатле га је избавио притисак јавности да се логор у Билећи укине. Млади правник је до маја исте године ослобођен, а почетком јула 1941. постао је најмлађи члан Врховног штаба Народноослободилачке војске.

Но, имао је поред факултетских и политичких активности и других планова. Слобода и Лола су након вјеридбе припремали вјенчање, а о детаљима је још требало да се договоре обје породице. Тим поводом, 6. априла 1941. године, Трајковићи су позвани да се окупе у Лолином дому.

Истога јутра, на Београд се спустио страшни суд Нијемаца. Престоница је остванула у облацима прашине и барута, осујетивши састанак будућих младенаца.

Растанак који није требало да буде посљедњи

Ни Лола ни његова вјереница нису сједели скрштених руку. Слобода се прикључила антифашистичком Народноослободилачком покрету, док су Трајковићи подијелили улоге. Отац Света, такође велики противник окупатора, партизанима је достављао лијекове и санитетске потрепштине, а Слобода и најмлађа кћи Вера су допремале обућу и одјећу.

За то време, Иво је позивао на устанак, организовао и водио младе антифашисте широм окупиране Југославије. Изричито се противио томе да Слобода пође са њим на фронт. Знајући у каквим условима се војници свакодневно боре, страховао је да дјевојка тако крхке грађе не би издржала такве невоље.

Наговорио ју је умјесто тога да се склони у родну Врњачку Бању. Тамо ће, како је и њена породица вјеровала, бити сигурна, а Иво јој се за то вријеме јављао писмима из Београда. Невоље су почеле када је једно од Лолиних писама завршило у рукама полиције.

У раљама неизвјесности и тортуре

Знајући да је Лола један од кључних организатора антифашистичког покрета, Гестапо је почетком јануара 1942. године привео младу дјевојку. Десет дана касније, након што је прошла полицијску тортуру, испоставило се да затвореница није Слобода, већ најмлађа Вера.

Службеници испрва нису ни претпоставили да су привели погрешну особу. Остатак породице је био затечен – Трајковићи су били мишљења да полиција никако није могла знати да је Слобода Лолина вјереница. Остала су питања на које никада нису нашли одговоре: да ли га је неко оцинкарио, или су очеве пошиљке партизанима нехотице откриле неки траг попут монограма или сигнатуре породичне апотеке.

У исто вријеме, сви су вјеровали да је у канцеларији Гестапоа скончала Слобода, а не Вера. Истину су дознали тек када се Слободина тетка, са којом је Бода отпутовала у Врњачку Бању, вратила у Београд. Породици је притом било скоро немогуће сазнати нешто више – на престоницу је те године ударила јака зима, са снијегом кога је било и до два метра. Возови нису саобраћали, телефонске везе су биле прекинуте, а градом се могло ићи само узаним утабаним уличицама. Отуда се никоме из породице није могло јавити да је Лолино писмо, умјесто у Врњачкој Бањи, завршило у београдској полицији.

Смртна пресуда запечаћена љубављу

О драми која се одвијала у Београду још мање је знала Слобода. Схвативши да у затвору држи погрешну дјевојку, Гестапо шаље дојаву полицији у Врњачкој Бањи. Бода је у тамошњој канцеларији задржана десетак дана, а затим враћена у Београд у Главњачу.

Страшнији од тортуре коју је претрпјела био је ултиматум који је Слободи поставила Специјална полиција. Захтјевали су од ње да напише одговор Лоли како би га навела да допутује у Београд. Одбијање ове наредбе повлачило је смртну пресуду коју би Слобода потписала себи и својој породици.

Њена одлука да не ода свог вјереника била је јача од присиле. Окупатори су, пак, одржали своју ријеч – цијела породица Трајковић је приведена и пребачена у логор на Бањици.

Док је цијела Краљевина 1942. године мобилисала антифашистичке снаге, пред Слободу Трајковић, вјереницу Иве Лоле Рибара, Гестапо је поставио поражавајући ултиматум. Данима заточена у Главњачи и под сталном тортуром, могла је да одабере да ли ће у смрт послати вјереника или себе и своју породицу.

Писмо које јој је Лола упутио у Врњачку Бању доспјело је прије тога до београдске полиције. Овога пута од вољене вјеренице није дочекао одговор – Слобода је одољела притисцима да га приволи да дође у престоницу. Испунивши пријетњу, Гестапо у Бањички логор одводи Слободиног оца, мајку, брата и млађу сестру.

Узалудни покушаји спашавања

Једина која је избјегла хапшење бјеше Слободина старија сестра Милица. Игром случаја, она се прије хапшења одселила из породичног дома, те београдска полиција није успјела да је нађе. Када су официри без најаве упали у кућу Трајковића, из ње су однијете све иоле вриједне ствари. Породична бибилотека је опљачкана, апотека је била спаљена, а полиција је у кућу уселила своје официре.

Милица је на све начине покушала да спасе своју породицу. Сазнавши да у Београду живи пријатељица једног од полицијских иследника, Милица и њен стриц су начули да би га преко дотичне госпође могли подмитити.

Чувши за судбину Трајковића, Београђанка је одмах обећала „помоћ“. Услуга је, пак, коштала свега милион и 200 хиљада динара. Одазвали су се и породични пријатељи, али дан након што је предао новац, полиција је закуцала и на врата Слободиног стрица.

Приведен је „због покушаја подмићивања њемачког Рајха“, док је Слободина породица за то вријеме пролазила незапамћену тортуру.

Трагичан крај кошмара у београдском логору смрти

Као вјереница једног од кључних сарадника антифашиста, Слобода је након Лоле постала највећа мета Гестапоа. Како се Милица годинама касније сјећала, Бода и њен отац су прошли кроз највећи пакао. Заточен у Бањици, Светолик Трајковић је провео 21 дан у мрачној ћелији, толико скученој да је у њој једино могао да клечи.

Осим њега није била поштеђена ни мајка Милена. Није много знала о судбини свог супруга и кћерке, а на саслушавање ју је довела оптужба за сарадњу са комунистима.

Приморавајући је на признање, иследнике је занимало како се у једној од књига њеног сина нашла Лењинова слика. Видјевши Лењинов портрет, Слободина мајка није ни знала о коме је ријеч. Суочена са „доказима“, упорно је понављала да „тај господин никада није био у њиховој кући“.

Иследици су овакав одговор протумачили као подсмијех. У исто вријеме, невјерица Слободине мајке је долазила отуда шту су се и њен син и супруг побринули да не открију везе са комунистичким покретом. Остали (прије свега, Милица и њена мати) тек су наслућивали понешто о њиховом „илегалном раду“. Откако су јануара 1942. године на препад одведени у Бањицу, Трајковићи су у заточеништву провели наредних пет мјесеци.

Најмлађа кчи Вера је тада имала свега 18 година. Док му је породица боравила у логору, брат Свете Трајковића је задужио једну пријатељицу да им свакога дана носи храну. Деветог маја 1942. године, вратила се са пакетима рекавши да се на Бањици дешава „нешто страшно“.

О томе се наслућивало само из прича осталих Београђана: расељавање, одвођење на принудни рад, гушење у гасним коморама. Слобода, Света, Милена и Мирослав Трајковић међу првима су тога дана угушени отровним гасом.

Писано свједочанство о бици без побједника

Писмо које је Иво Лола Рибар послао својој Слободи остало је као посљедње свједочанство безграничне љубави. Своју вјереницу је убиједио да напусти Београд, вјерујући да ће је тиме сачувати од кошмара рата. Иако су у борбу за ослобођење пошли заједно, Лола ју је након Бодине смрти наставио сам.

Уз заклетог борца против окупатора остали су отац Иван и старији брат Јурица. До октобра 1943. године, Иво се нашао на мјесту шефа прве војне мисије НОВЈ и првог дипломате Нове Југославије. Само неколико дана прије тога, сазнао је и за смрт свога брата – Јурица Рибар погинуо је након тешког рањавања. Лолу је, пак, чекао авионски лет за Каиро, гдје је његова војна мисија требало да отпутује 27. новембра 1943.

Неколико тренутака уочи полетања са Гламочког поља, авион је погођен бомбом. Иво Лола Рибар погинуо је на лицу мјеста. Годину дана након смрти, нашао се међу првим борцима НОВЈ проглашеним за народног хероја.

Његови посмртни остаци су након завршетка рата пренијети на Калемегдан. Уз судбину трагично страдалих Трајковића, рат је однио и већину чланова породице Рибар. У исто вријеме, Слобода и Лола су рату пркосили љубављу – како узајамном, тако и према својој земљи. Од ње су остали тек редови топлих и њежних ријечи, као потресно свједочанство о безумном лицу рата.

Пише: Марта Леваи