Силовале су је усташе редом, па и њени некадашњи ђаци, дјеца од 16 љета, заклали, бацили у башчу. И као да је све било мало, узели су њен капут с крзном, па се годинама у њему шепурила усташка жена. Ово је злехуда судбина Стане Арнаут, учитељице, једне од наших симбола страдања. И о њој први пут говори неко из породице.

- Била је њежна као жена, али истовремено и јака као мушкарац - прво је што ће о Стани Арнаут рећи њена унука Силвана Филић Ђорђевић, заправо унука Луке Арнаута, рођеног брата ове учитељице, мученички пострадале од усташа 1941. у Пребиловцима.

О Стани се толико писало, рекло би се толико тога знамо. А заправо мало шта смо досад знали. Готово ништа. Осим да је рођена 1909. у Метковићу, градићу на Неретви, на самој граници данашње Хрватске и БиХ.

- Арнаути су старосједиоци у Метковићу, ту су више од 500 година. Сматра се да су поријеклом из Црне Горе, негдје око Скадра, одакле су бјежали пред Турцима. Због тога су и промијенили презиме, али вјеру никада. Колико су били јаки у вјери, показује и то да је чак за вријеме НДХ мој деда Лука у бадњу, то је онај мали базен од камена у коме се винило грожђе, палио свијећу на крсну славу Малу Госпојину. Живјели су Арнаути најприје у Стрижићима, горе на врху, на граници са Херцеговином, па су се спустили до Глушаца и на крају и у сам град Метковић - прича за Курир Силвана, коју посредством телефона налазе у Херцег Новом.

Силвана Филић Ђорђевић Фото: Приватна aрхива (Курир)

Рођена је у Метковићу. Одрасла поред својих Арнаута. Од којих јој је мајка Даница, Лукина ћерка.

- Лука, мој прадеда, и прабака Луца Арнаут имали су синове Илију и мог деду Луку и ћерке Стану и Анђу. Четворо њих остало је сирочад, родитељи им млади умиру. Баку Стану је тад узела њена тетка Јока Тарана (1875-1936), мајчина сестра из Старе Габеле, која није имала дјеце. Она ју је ишколовала, помогла јој да заврши учитељску школу у Мостару. Касније јој је бака Стана подигла надгробни споменик. А баки Анђи је помогла родбина из породице Шуковез из Метковића - казује Силвана, и додаје да је доста сазнала од рођака Васе Арнаута, захваљујући коме се у породици чува успомена на баку Стану.

Пола породице скончало у Јасеновцу

Силвана потиче из другог брака Станиног брата Луке, коме су жена и троје најмлађе дјеце, од шест, девет и 12 година, убијени у Јасеновцу.

- Старија дјеца и мужеви радили су на земљи, не тако близу Глушаца, кад су усташе послије Мале Госпојине '44. упале и покупиле жене и дјецу, све што су затекли. И стационирали их у једну кућу у Метковићу, одакле је Милица успјела своје троје дјеце некако да пусти да изађу, јер је знала шта им се спрема. Али горке судбине - срела их је саме на путу православна жена и рекла им да се врате мајци. Одведени су у Јасеновац и, по причи, убијени фебруара '45. Усташе су тада одвеле и убиле 92 из Глушаца, међу којима 42 дјетета - казује Силвана, те додаје:

- Не знам како је деда уопште остао нормалан. Преживјело му је четворо дјеце, а он се потом '47. жени мојом баком Цвијом из Љубиња и добијају моју маму Даницу и ујака Данила. Послије рата знао је деда понекад да опсује Тита и помиње Јасеновац, што би удбаши одмах сазнали, па би завршавао по мјесец дана у затвору.

Лука Арнаут преминуо је 1970, а Силвана је рођена годину касније, у браку Данице са поморцем Новицом Филићем са Косова, из Грачанице, кога је Служба довела у тадашњу луку Метковић. Рођена је Силвана ту. И уписала факултет у Мостару. А онда је избио рат.

- Све док није избио посљедњи рат, нисам ни знала за трагедију своје породице и Јасеновац. О томе се ћутало - каже Силвана, која је потом прешла на факултет у Београду, па отишла код ујака, који је избјегао у Херцег Нови, једини од породице. Сви су остали у Метковићу и данас - родитељи, брат и сестра с породицама, шира родбина...

Арнаути су имали много земље, бавили су се пољопривредом. Сестра Анђа удаје се у Чачак, потомака није имала. Други свјетски рат није дочекала у родном крају. Стана је тада увелико била учитељица.

- Предавала је најприје у школи у далматинском мјесту Раба, тамо уз море, на 15 км од Метковића, гдје је у то вријеме било доста православаца. Потом је прешла у Хргуд, у Херцеговини (данас у општини Берковићи и Републици Српској). Сљедећи посао био јој је у Старој Габели (крај Чапљине, данас у Федерацији БиХ) и на крају у Пребиловцима - говори унука.

Пребиловци. Сиве камене куће, без крова, урасле у коров - дочекала је екипу "Курира" овог љета позната слика српског стратишта из два посљедња рата. Те 1941. село од око 1.000 душа било је пуно дјеце и живота. Имућно и напредно, има и огранак "Просвете", па чак и аматерску позоришну трупу Дилетантска група. Стана је лијепо прихваћена у школи "Свети краљ Милутин", која има и библиотеку од чак 500 књига. Лијепо и живи. Што се види и по чувеној фотографији из Пребиловаца, у капуту је с крзном лисице. У то доба - луксуз.

"Дочекује" их Стана у обновљеном здању тадашње школе, данас културног центра. Већ на улазу биста је омиљене учитељице, ко са слике, која иначе гледа право на нас из Библиотеке "Света Стана Арнаут".

- Је ли вам неко рекао да личите на Стану? - Силвани ћу.

- И ујак ми каже да личим на баку Стану - радосно ће, па вели:

- Кад је завршила школу и имала свој динар, Стана је стално помагала браћу. Помогла им је и у изградњи куће, давала им и новац и радила као мушко. Била је изузетно јака карактерно, најјача од њих четворо, што би мама рекла, као мушко. Држала је ту породицу.

Дошла је 1941. И рат. Већ за Видовдан херцеговачке јаме око Чапљине гутају Србе, усташе су на дјелу.

- Бака Стана је била жена-херој. Знала да је усташе траже, али је ипак на неколико дана пред Илиндан '41. кренула у Пребиловце из Глушаца. Браћа је моле да не иде. Лука ју је устављао: "Немој, молим те. Остани с нама, па шта буде нама, биће и теби." А она је рекла: "Никоме ништа нисам скривила, ништа нисам погријешила, зашто да не одем?" И окренула се. За њом је кренуо деда Лука, а онда је деда Илија, који је имао петоро дјеце, почео да плаче: "Лука, имаш седморо дјеце, јеси ли нормалан, убиће вас све, немојте ићи." И на једвите јаде је вратио деду Луку. Али њу није могао - говори Силвана.

У Пребиловцима се већ знало да су усташама на реду. Мушкарци у снази бјеже у брда и језера оближњег Хутовог блата, мислећи да им је нејач код куће сигурна. Дотад су усташе углавном убијале и у јаме бацале мушкарце. На Благу Марију, 4. августа, упадају у село, у којем ће заостати и неколицина мушких глава. Међу њима и Максим Булут. Биле су му свега 22 године.

- Стана и Максим су се вољели иако је она била десет година старија од њега, што је у то доба било необично - казаће  Ацо Драгићевић, хроничар овдашњи, који ће  дивно екипу "Курира" дочекати у Пребиловцима.

Можда је управо Максим био разлог толиког Станиног наваљивања да иде у Пребиловце. Болног ће га, како Ацо вели, усташе извести из кревета и убити. А дјевојчице и дјевојке пребиловачке чекају силовање, мучење и језива смрт.

У некадашњој учионици екипа "Курира" гледа слике Пребиловаца прије и послије. Ово морамо да знамо. Тог 4. августа школа је била сабирно мјесто. Одавде ће више од 500 жена и дјеце зликовци одвести у смрт - живе бацити у јаму Голубинку. Занавијек ће угасити 36 огњишта.

Стани је био намијењено посебно мучење, које је, скривен у појати крај школе, гледао Душан Надаждин. Преживјеће рат и свједочити томе у перо дипломати Милану Надаждину, а то пренијети Миленко Јахура, оснивач СНД "Пребиловци", бивши адвокат, који истражује злочине у НДХ. Први је Стану силовао Никола Мерџан из Гњилишта. А онда и остали, па на крају и њени некадашњи ђаци из Габеле, било им је од 16 до 18 љета.

Судбина усташе, првог силоватеља

Усташа Никола Мерџан, познат, како нам вели Јахура, као Шкопигуда (од шкопи - штројити и гуда - крмача), који је прије рата био ветеринарски помоћник, није дуго поживио.

- Још '45, након ослобођења Мостара, ухватили су га и ставили у затвор Ћеловина. Прича је била да је требало да буде објешен баш у Пребиловцима. И да ли су га повели баш у Пебиловце или у шетњу, тек отргао се чуварима, прескочио зид и потрчао Улицом Алексе Шантића. Убили су га - каже за Курир Јахура.

- Смрт баке Стане је мученичка. Иживљавали су се над њом и њени ученици, кидали јој груди, па је заклали и закопали ту, у Ждракановића башчу - вели Силвана.

Силвана са мајком Даницом и сином Дарјаном испред Храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима Фото: Приватна архива (Курир)

И ту није крај. Опљачкале су усташе Пребиловце, па однијеле и све Станино.

- Мама ми је причала да је бака Станин капут са крзном, онај са слике, носила Луца Маслаћ из херцеговачког села Борут. Сви су знали чији је и ником ништа - говори Силвана.

Са Ацом Драгићевићем одлазе на гробље. Породична гробница Милана Булута - усташе му '41. убише мајку, браћу Максима и Васу, жену и троје дјеце. Ожени се опет Милан. Синови подигоше овај спомен, рушен, као и све '92, кад хрватска војска спали цијело село.

На дну уклесаше Булути и њено име - Стана Арнаут.

- Након 10-15 година, Лука и Илија ископаше сестрине кости из те башче. Имала је густу косу и по двије јаке плетенице препознали су је. Жељели су да је сахране у гробници Булута, да буде заједно са својим Максимом. Породица Булут је то испоштовала - казује Силвана, а Јахура ће рећи:

 - Прије неколико година Булути су ми отворили гробницу. Кости, односно мошти Стане Арнаут, бијеле се као снијег.

Станина столица

У дому културе посебно мјесто заузима реплика столице Стане Арнаут. Она права, на којој је сједела док је ђацима предавала, чувана је у породици Душана Надаждина све до '91, када је пренијета у Музеј жртава геноцида у Београду.

Столицом се за вријеме усташког оргијања служио Јозо Јеличић, који ће потом дијелити пребиловачке куће и имања хрватским досељеницима. Исти тај усташа, како је забиљежио Милан Надаждин, а пренио Јахура, послије рата био је у свим општинским органима, а радни вијек завршио је као члан Републичког савјета БиХ. Па чак био и у пороти '57. током суђења неколицини злочинаца, што је било поновно убијање Пребиловчана.

Силвана је и овог 6. августа, на празник Светих мученика пребиловачких и осталих херцеговачких, била у Пребиловцима са мајком Даницом и сином Дарјаном. И у Храму Васкрсења Христовог, јер Пребиловци јесу васкрсли, иако су се свели на 35 душа. И код своје баке Стане, чија слика је и на фресци мученика:

- Није лако бити у мјесту гдје је много невиних душа убијено. Јако је болно и тешко не само због баке него и због свих недужних....

Пише: Јелена С. Спасић