Постоје мјеста и људи који не припадају само историји, него савјести једног народа. Пребиловци су једно од тих мјеста. А Стана Арнаут једно од тих имена.

Стана Арнаут била је учитељица. Млада, образована, посвећена позиву који је у то вријеме значио више од посла – значио је мисију. Учити дјецу да читају, да разумију свијет, да живе боље од својих родитеља. У малим херцеговачким селима, учитељ није био само просвјетни радник – био је стуб заједнице, симбол наде и напретка.

А онда је дошло вријеме у којем је та нада постала мета.

ВРИЈЕМЕ СЛОМА И ЗЛОЧИНА

Током Другог свјетског рата, под окриљем Независне Државе Хрватске, на простору Херцеговине и шире, догодили су се систематски злочини над српским цивилима. Историјски извори, црквена свједочења и каснија истраживања говоре о масовним ликвидацијама, затварањима и бацањима људи у крашке јаме.

Пребиловци су постали један од најстрашнијих симбола тог страдања.

Фото: Велибор Д Миливојевић

У љето 1941. године, готово цијело село је уништено. Жене, дјеца и старци одвођени су у логоре, мучени и убијани, а многи су завршили у јамама у околини Шурманаца и других мјеста Херцеговине. Према послијератним истраживањима и свједочењима преживјелих, убијено је више стотина становника Пребиловаца.

Међу њима и Стана Арнаут.

СТАНА АРНАУТ – СИМБОЛ НЕВИНОСТИ

Иако се о њеном животу сачувало мало личних података, њена улога је јасна: она је била учитељица у времену када је знање било свјетло у тами сиромаштва и неписмености.

Управо зато њена судбина има посебну тежину.

Јер страдање учитељице није само лична трагедија. То је симбол слома једног друштвеног идеала – да образовање, култура и човјечност стоје изнад мржње и насиља.

Историјска свједочења о Пребиловцима, укључујући црквене записе и касније комеморативне публикације, говоре о томе да су жртве биле цивили, без икакве војне улоге, ухваћене у вријеме када нису имале никакву заштиту осим наде да зло неће дотаћи њихова врата.

Та нада је у Пребиловцима брутално прекинута.

Фото: Велибор Д Миливојевић

ЗЛОЧИН КОЈИ НЕ СМИЈЕ ДА БУДЕ ЗАБОРАВЉЕН

Пребиловачка трагедија није само локална прича. Она је дио ширег историјског контекста страдања српског народа у НДХ, који је документован у бројним историјским радовима, меморијалним књигама и свједочењима преживјелих.

Али важно је нагласити: поента памћења није освета.

Поента је истина.

Истина да су у том времену уништене читаве породице.

Истина да су дјеца губила животе прије него што су га уопште упознала.

Истина да су учитељи, попут Стане Арнаут, постали жртве само зато што су били дио једног народа и једног села.

И истина да се такво нешто никада више не смије поновити.

Фото: Велибор Д Миливојевић

Данас, када млади живе у миру, често се заборавља колико је мир крхак. Чини се као нешто што је дато заувијек, нешто што се подразумијева.

Али историја Пребиловаца учи супротно.

Мир није природно стање. Мир је избор. И одговорност.

Одговорност младих није да носе терет прошлости, него да разумију њену цијену. Да знају да се зло не појављује одједном, него кроз подјеле, мржњу, равнодушност и заборав.

Стана Арнаут и Пребиловци не траже сузе. Они траже свијест.

Аутор: Велибор Д Миливојевић