Према Светом писму, на тај дан је Богородица сазнала да је, промишљу Божјом, у благословеном стању и да ће родити сина. Вијест јој је дојавио арханђел Гаврило, а овај празник се назива Благовијести.

Благовијести значе радосно сазнање. На Благовијести је одржаван ведри и живописни народни обичај који се зове ранило.

Противно убјеђењу да до Васкрса није добро веселити се, ранило се врло весело празновало. Ранило би почињало обично у поноћ, или праскозорје, и то пјесмом дјевојачком, а завршавало у општем весељу и раздраганости.

Понекад у цик зоре дјевојке би уочи овога дана накупиле сувади и дрва, од којих је разбуктавана велика ватра, обично на неком брду или сеоском раскршћу.

Уз ватру се веселило и мушко и женско, а понегдје, уз младе, и старији. Било је уобичајено да се ватра на ранилу или букари прескаче. То је чињено ради здравља, али и да људе, како се вјеровало, не би те године уједале змије.

У народу Благовијести важе и као дан који се светкује због змија, па је овога дана било забрањено помињање њиховог имена, јер се вјеровало да се овога дана буде из зимског сна сви гмизавци.

У разноврсним вјеровањима се занимљивошћу издваја ово, углавном свуда познато, које казује да се ноћу уочи Благовијести може видјети да гори ватра на оним мјестима гдје се налази закопано неко благо.

Сматра се да од Благовијести почиње сјетва јарих жита. Такође се вјерује да је тај дан срећан за калемљење воћа, преноси Инфо Бијељина.

Некада се народ у селима бојао зиме, све док тај дан не прође.

На данашњи дан па све до Великог петка добро је започети било какав већи посао (градња, отварање радње, спремање испита, итд.), као и доношење већих и важнијих животних одлука које битно мијењају наш досадашњи животни правац.