У братуначком селу Бјеловац данас је служен парастос за 109 убијених Срба из овог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека од којих је су 68 масакрирале муслиманске снаге из Сребренице на данашњи дан прије 30 година.

Обиљежавању је присуствовао предсједник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић који је нагласио да Срби годинама изаражавају пијетет и одају пошту жртвама из свог народа које су убијене и за које нико није одговарао.

- Не шаљемо осветничке поруке, али тражимо да се српске жртве не дискриминишу у правосуђу БиХ и да буду равноправне са осталим жртвама. Нема помирења и просперитета у БиХ све док жртве буду дискриминисане и не буде изједначен однос према свима - истакао је Стевандић.

Он је нагласио да се никада неће одустати од успостављања истине и тражења одговорности починилаца злочина над Србима јер истина о српском страдању је истина о карактеру рата у БиХ.

Стевандић се осврнуо и на излагање амбасадора БиХ у УН Свена Алкалаја истакавши да његова перцепција онемогућава помирење, успостављање добрих односа и развоја БиХ.

Парастос је служен у порти Цркве Светог пророка Илије, а потом су прислужене свијете и делегације су положиле цвијеће у спомен-соби, чиме је обиљежено 30 година од њиховог страдања.

Цвијеће су положили предсједник Народне Скупштине Републике Српске Ненад Стевандић, делегације општина Братунац и Сребреница и борачких организација, као и организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске и ових општина и делегација Удружења логораша регије Бирач.

На данашњи дан прије 30 година, рано ујутро, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.

Најмлађе жртве били су четрнаестогодишњи Слободан Петровић и петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија осамдесетосмогодишња Злата Јовановић. Старица Божана Остојић је нестала и још није пронађена. За ове, као и за бројне друге злочине над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао.

Породице настрадалих кажу да не вјерују представницима међународне заједнице, који деценијама ништа не чине да се процесуирају починиоци монструозних злочина почињених над Србима, што правосуђе БиХ користи и не прикривајући пристрасност од свог формирања, опструише српска страдања и не подиже оптужбе за злочине над Србима.

Породице питају чиме се баве и какви докази недостају да се подигну оптужницу за убиства 68 цивила из Вјеловца у једном дану, а познато је ко је командовао, предводио напад на село и ко су починиоци злочина.

Они траже покретање одговорности тужилаца, који за двије деценије нису и неће да прикупе доказе и поднесу оптужбе против починилаца злочина у Бјеловцу и сусједним српским селима.

Страхоте које су се догађале тог јутра у Бјеловцу када је из 76 домаћинстава убијено 68 мјештана, преживјели кажу да не могу описати.

Сваки трећи становник Бјеловца тог дана је убијен или рањен.

Славка Матић је тог кобног дана изгубила све - кћерке Сњежану /27/ и Гордану /24/ и супруга Радивоја, а кућа и имовина су спаљени.

- Отишла сам рано да наложим ватру у оближњој школи. Муж и кћерке су остали спавајући. Запуцало је са свих страна и у 10.00 часова сам сазнала да ми је породица убијена и да сам остала сама - прича ова старица.

Њене кћерке Сњежана и Гордана биле су цивили и убијене су у кући као и муж Радивоје.

- За правосуђе БиХ злочинци нису они који су убили моју дјецу и мужа него ми који о томе причамо. Такав суд и таква држава нам нису потребни - истакла је ова жена.

Чланови породица убијених цивила указују на неправду правосуђа БиХ које осуђује Србе, како истичу, и за неке измишљене и недоказане злочине, а за дјецу и остале цивиле из Бјеловца нико није одговарао.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић, којој су на данашњи дан прије 30 година погинули супруг Драган и свекар Драгољуб, рекла је да злочин у Бјеловцу има све елементе геноцида јер су муслимани из 28. дивизије такозване Армије РБиХ убијали све редом, а српску имовину уништавали да би потпуно затрли трагове српског постојања.

Она је истакла да су њену свекрву и јетрву са двоје дјеце те деветогодишњег Брану Вучетића тај дан заробили и одвели у сребреничке логоре гдје су мучени и изнуривани глађу 56 дана.

- Убијене су три генерације, дједови и баке, родитељи и дјеца. Несхватљиво је, апсурдно и жалосно да ни након 30 година у Тужилаштву БиХ не постоји предмет везан за злочин у Бјеловцу. Колико то година треба за подизање оптужнице? - пита Филиповићева.

Она каже да то говори да правосуђе БиХ свјесно чека да свједоци и починиоци злочина умру и да Суд БиХ каже да је истрага или суђење обустављено због недостатка доказа или због смрти осумњиченог.

Филиповићева каже да ће породице и српски народ, упркос опструкцији правосуђа, обиљежавати годишњице српског страдања, чувати сјећање и преносити генерацијама истину о овим страдањима да им се не би поновила као у претходним ратовима.

- Тужиоци се спорадично појаве. Наводно узимају изјаве и врше некакву провјеру и нестану, али судског предмета и епилога нема - истакла је Филиповићева.

Брано Вучетић из Бјеловца имао је само девет година када је на данашњи дан 1992.године рањен и заробљен.

- Сјећам се хладноће, снијега и пуцњаве. Дозивали су и пријетили клањем, а онда су убацили бомбу, рањени смо и заробљени. Повезали су нас и без указане медицинске помоћи тукући отјерали у Сребреницу гдје смо мучени и гладовали 56 дана. Осим мене, било је још двоје млађе дјеце међу заробљенима - присјећа се Вучетић.

Он је истакао да га боли неправда што за убиства и покољ српских цивила у Бјеловцу нико није одговарао нити процесуиран ни 30 година од дана када је злочин почињен.

- Боле ране од 20 гелера у тијелу и два у глави, али некада више заболи неправда што нико није одговарао за мог убијеног малољетног брата и оца, као и остале који су убијени у селу на псавању у кућама или у двориштима - истакао је Вучетић.

Од 76 домаћинстава у Бјеловцу и околним селима скоро да нема куће из које неко није погинуо. Све куће су спаљене и већина их је након рата само дјелимично обновљена.

Српски војници су били у окружењу, али су пружали отпор и нису се предавали јер су знали да би били убијени и унакажени. Окупљали су се у куће или групице и одбијали нападе до вечери и стизања помоћи.

У логор су на данашњи дан 1992. године из Бјеловца одведене жене, цивили Достана и Мира Филиповић, седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић и деветогодишњи Брано Вучетић коме су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније.

Они су одведени у Сребреницу, гдје су злостављани и гладовали 56 дана док се сазнало да су заробљени и организована размјена.

За ова, као и остала масовна убиства српских цивила у средњем Подрињу и одвођење и мучење дјеце у логорима нико није одговарао, а починиоци су познати били и хашким и истражитељима Суда БиХ.