Трудноћа је, за многе жене, најљепши период живота, саткан од слатког ишчекивања оног јединственог тренутка када ће се догодити чудо, јер је свако рађање новог живота чудесно. Дивота живота који се рађа, заковитла вртуљак емоција, немјерљиве среће, малих и великих жеља и надања.

Неке се жеље и наде, нажалост, не остваре. Неке се бебе роде прије времена и тад почиње борба. Дуга и неизвјесна борба за дјечији живот, мајчин осмијех и очеву срећу.

О својим борбама, о борбама својих мрвица за портал „Катера“ говоре жене, чланице удружења „Мрвице“ из Источног Сарајева.

Знате, отпочела је причу за наш портал Жана Бабић, мајка хероине Емилије, живот пише романе.

- Те 2019. године сам сазнала да сам трудна. Трудноћа је текла уредно, без икаквих тегоба. Дане смо проводили чекајући долазак бебе у јануару наредне године – говори нам Жана.

Сјећам се, наставља она, да сам осјећала неописиву срећу какву никада до тада нисам осјетила.

А онда се, као балон од сапунице, распрснула њена срећа.

- Проблеми почињу у новембру мјесецу. Најприје сам добила висок притисак, а потом сам почела отицати. Коначна дијагноза је била прееклампсија, која је једна од водећих узрока смртности мајке и фетуса у трудноћи. Због озбиљности ситуације и немогућности збрињавања недоношчета у Болници „Србија“, хитно одлазим у Бањалуку – наставља наша саговорница.

Тамо је хитно порађају царским резом 24. новембра. Како истиче, ни сама није знала шта се дешава. Рој мисли се ковитлао у њеној глави, а помисао да постоји велика шанса да њено чедо неће добити шансу за живот, паралисао је.

И заиста, живот пише романе, а једна Емилија је чврсто одлучила да буде главни јунак једне приче.

- Беба је била у инкубатору, а ја сам мислила: „Све је у реду, добија на тежини и брзо ћемо нашој кући“. Међутим, није било тако једноставно – рекла је Жана.

На трен смо прекинули разговор, покушавајући да једни од других сакријемо силину емоција које су навирале.

Фото: Уступљена фотографија

Моја беба, наставља Жана, имала је 1490 грама и могла је стати на длан.

- Тако мала, сићушна и беспомоћна, била је  прикључена на многе апарате, а њено нејако тијело прекривале су игле. Жељела сам да је загрлим, на ухо јој прошапутам да ће све бити добро и да се не боји, а могла сам само да стојим поред ње и молим се Богу да нам је сачува. И тада креће наша борба – присјећа се она.

Какву битку је водила ова мала хероина, скоро да не можемо ни да замислимо.

Трећег дана по Емилијином рођењу, нашој саговорници љекари саопштавају да налази нису у реду и да је враћају на одјел интензивне његе. Ту проводи наредних 40 дана, а анализе, дијагнозе, болничка бактерија и сепса, постају њихова свакодневница.

Доктори су јој давали мале шансе, али Емилија је одлучила да живи. Дјевојчица од 1490 грама научила нас је оно што ми, одрасли, често заборављамо – да морамо живјети!

Послије четрдесет дана Емилија смјештају на одјел полуинтензивне његе, у топли креветић, гдје проводи још 20 дана, а након тога, коначно, одлази у свој топли дом.

Признаје, било је пуно суза, али је Емилија, која се изборила са свим дијагнозама и пркосила медицини и њеним законима, доказала да је побједник.

Знате, додаје Жана, тешко је гледати мајке поред инкубатора док пјевуше најњежније пјесмице и мазе стакла инкубатора, јер је то једини контакт који имају са својим бебама.

Ово је прича о малим херојима, прича о побједи живота, па ћемо, у њихову част, славити живот. Емилија за неколико дана пуни три године и здрава је дјевојчица која може да помјери свијет!

- Захваљујући залагању удружења "Мрвице", мајкама је једном седмично омогућена посјета психолога, која је неопходна, јер су мајке у том периоду психички разорене – закључила је она.

Наша друга саговорница Николина Церовина за трудноћу је сазнала у новембру 2019. године, а како сама истиче, трудноћа је била апсолутно уредна. Николина је имала старије дијете, сина Деспота, који се, како нам прича, неизмјерно радовао сестри.

И можда ми нећете вјеровати, додаје она, али о судбини моје дјевојчице одлучила је Света царица Јелена.

- Другог јуна, у 33. недјељи, сам легла да спавам и мало прије тога прочитала чланак о Светом цару Константину и царици Јелени, који су се празновали сутрадан, 3. јуна. У току ноћи сам прокрварила, а дијагноза је била абрупција, пуцање постељице. Била сам животно угрожена – говори наша саговорница.

Можете ли замислити како је тешко када се сва тежина живота, као Атласу, сручи на леђа?

И тада креће борба за живот, живот дјетета. Говорећи о свему, Нина је рекла да је знала да ће њена дјевојчица бити побједник.

Фото: Уступљена фотографија

- Дјевојчица је рођена царским резом и имала је 2175 грама. Страх од неизвјесности ме раздирао, али знала сам да ће она бити добро, ваљда је то невјероватна повезаност мајке и дјетета – наставља она.

Како истиче, након спознаје да је на свијет донијела бебу на велики празник, одлучила је да јој надјене име Јелена.

- Искрено вјерујем у то да је Света царица Јелена спасила моје дијете и да ће бити њена заштитница. Моја Јелена је по рођењу престала дисати, три минуте је била без ваздуха и имала је крварење на мозгу, па је на препоруку љекара пребачена у болницу на Језеро. Породила сам се у вријеме пандемије и посјете су биле забрањене. Из болнице смо добијали штуре информације о бебином стању, а дани су нам се сводили на ишчекивање позива. Први пут смо је видјели тек 15. јуна - наставља Николина.

Услишиле су се молитве њених родитеља. У потпуном безнађу, стараху који паралише, беспомоћности и стрепњи, наша саговорница је морала наћи снагу.

А онда јој је Јелена, мала као мрва, али срца великог као океан, показала како се бори за живот.

- Дани су пролазили, а ја сам вјеровала да ће временом бити боље. Јако је тешко гледати своје дијете потпуно беспомоћно. Ви сте му мајка, имате потребу да му помогнете – рекла нам је Николина.

Након мјесец дана, као да се десило чудо. Хероина је почела да напредује, а данас је Јелена дјевојчица која у потпуности прати развој својих вршњака.

Јелена сад, раме уз раме са старијим братом, расте и нема никаквих здравствених проблема. Највећа су срећа својих родитеља, али, и поред огромне радости, признаје Нина, понекад буде бесаних ноћи.

- Понекад плачем, савладају ме емоције. Чини ми се да никада нећу престати стрепјети иако и супруг и ја знамо да нам је Бог подарио чудо – тихо је рекла Нина.

Наша трећа саговорница Жељана Ковачевић рекла нам је да је Валентину на свијет донијела у 31. недјељи трудноће. Тежила је свега 1190 грама, била дугачка 40 цм.

Жељанина дијагноза, као и Жанина, била је прееклампсија.

- Трудноћа је текла лијепо све до петог мјесеца, када се појављују први проблеми које је мој љекар сматрао неважним. Проблеми постају све већи, па моја трудноћа завршава у 31. недјељи у болници у Бањалуци – рекла је она.

Након првобитног шока, услиједили су дани у којим је Жељана спознала истински страх - страх за живот дјетета.

Прве дане живота ова мала хероина је, због неразвијености плућа, провела на респиратору, а након два мјесеца борбе, са свега 1800 грама одлази кући.

Како наша саговорница истиче, пролазила је кроз психичке успоне и падове, а осјећај који је доживјела када је први пут Валетину узела у наручје, ријечима не може описати.

Валентина је данас здрава и весела двогодишња дјевојчица која је извојевала најважнију битку - битку за живот.

-  Желим да се захвалим љекарима, али и Милеви Мировић Танић из удружења „Мрвице“ на несебичној подршци. Такође, желим да пружим подршку свим мајкама које су се пријевремено породиле и да им кажем да ће се њихове мрвице побиједити – закључила је она.

Фото: Уступљене фотографије

Жана, Николина и Жељана за крај нашег разговора сложиле су се да би помоћ и подршка мајкама прематуруса требало да буде већа у медицинским установама и локалној заједници.

Разговори са три маме из удружења „Мрвице“ само су дио доприноса портала „Катера“ у подизању свијести о пријевремено рођеним бебама.