Васкрс, највећи хришћански празник, је уједно онај којем се хришћани највише радују. Суштина вјере - Христово устајање из мртвих најзначајнији је догађај који се збио у историји људскога рода, је и централни догађај око којег се врти све.

Васкршње славље је и крај Великог поста, а први мрсни залогаји су васкршња јаја која се, према древном обичају, фарбају у црвено као симбол Христове проливене крви.

Да је спремање за овај велики догађај у посљедњих неколико година умногоме олакшано признаје и Борка Голубовић из Источне Илиџе, редован гост у Храму Светог Василија Острошког на Вељинама.

Ова седамдесетодвогодишњакиња се као млада удала за свештеника, и до дан-данас нашим суграђанима је „попадија“, а Васкрс је увијек припремала, како каже, како доликује.

- Када сам се удала, отишла сам далеко од својих, супруг и ја смо дошли у Нишиће. Фарбала су се јаја, спремала се супа, сарма, пите, месо.. Сјећам се посебно торте од бисквита, што кажу маргарин, пудинг, млијеко, а кад се спреми, то је фантастична торта – почиње разговор за портал „Катера“ Борка.

Говорећи о времену проведеном у Нишићима, наводи да је ријеч о малом, удаљеном мјесту, те да нису имали много за припрему Васкрса, али да су дух и жеља за свечаном прославом великог празника увијиј били јачи и већи.

- Ми тада у Нишићима нисмо имали своје земље, у порти смо могли мало да посијемо кромпира, мало зелени, а продавнице није било у близини, а нисмо имали ни неки фрижидер. Куповали смо, кад одемо до продавнице, у конзерви грашак, боранију и тако неке те ствари. Наравно, нисмо имали ни неке фарбе за јаја, него смо их фарбали у луковини, која се сабирала од јесени до прољећа. Ко је био у могућности, купио би фарбу за тканину и на тај начин офарбао јаја. Када су дјеца већ порасла, заједно смо то радили са травкицама и то су баш вољели. Одлазак на литургије и тада, а и сада нам је био обавезан. С обзиром на то да црквена звона не звоне два дана прије, посебна радост ми је увијек била, кад их на Васкрс ујутру чујем, пуно ми срце – присјећа се она.

Након једанаест година, Голубовићи су се, са двоје дјеце, преселили у Илијаш. Ипак, доласком у веће мјесто, обичаји и припреме за Васкрс се нису мијењале.

- Е, то је већ био, што се каже, град. Веће могућности, имало се и више за купити. Али то није промијенило начин на који ми славимо, то је поприлично универзалан начин, као и код свих, у суштини. Увијек смо гледали да трпеза буде богата, и са мањим и са већим могућностима. Не мора то бити пуно и превише, јер то није суштина, али да је разноврсно и домаће, то ми је увијек било важно. Помало свега. Наравно, увијек је боље подијелити са онима који нису у могућности, него расипати се да се нешто покаже. То није суштина ни Васкрса, а ни вјере – каже она.

Сад, како каже, имамо свега и свачега, и све је доста лакше, а „опет смо незадовољни“.

- Кажемо немамо времена ни за шта, не можемо стићи, али све имамо купити. Сад у свакој продавници, на сваком кораку се све може купити. Сада имамо све, али немамо духовног расположења. Сада људи немају потребу ни да се виде, јер се током дана чују преко телефона или друштвених мрежа, ми смо тада писали писма да видимо како су нам најближи и једва смо чекали сусрет – јасна је она.

Васкрсу претходи вишенедјељни пост, а наша саговорница истиче, да је осим припреме трпезе, и сам дио поста, који се фокусира на исхрану, сада доста лакши.

Ипак, додаје да прослава Васкрса није искључиво везана за трпезу, већ да је суштина у начину на који тај дан проведемо, те како се духовно спремамо за прославу Христовог васкрсења.

- Заиста, сада има свега, почев од млијека – сојиног, бадемовог, па посни сир и све остало. У наше вријеме и у вријеме наших предака, то није било тако. Био је пасуљ, купус, кромпир и рижа и то је то што си могао да припремиш. Сад има свега залеђеног да се купи и врло брзо је ручак спреман. Обично се посљедњих седам дана пости мало строже и практикује се један, евентуално два оброка. Мада, исхрана у посту је најмањи проблем. Важно је да се духовно припремимо за Христове празнике. Не треба само приповиједати да се пости и говорити „ја постим“, то је ружно. Исус Христос је рекао „намажи лице своје нек не знају да постиш“. Важно је да се мало придржавамо и од злих мисли, намјера. Нема нама спасења без Христа, можемо ми причати шта хоћем, али Господ је свемогући и некад, када дођете у неку животну кризу и питате се „Боже, како ћу, шта ћу“, Он вам расвијетли пут да ви дођете до тог циља. Господ све виде и не даје нам терет који ми не можемо да поднесемо – објашњава она.

Оно што се годинама и временом није промијенило, а на шта Борка и указује, је важност одласка на литургију у току васкршњих празника, који су, како каже, саставни дио њених припрема, али и прославе овог празника.

- У цркву не идемо ни због кога, него искључиво због свог духовног мира. Да се Господу Богу захвалимо за све што имамо и за све што нам је дао. Моћ и разум да све урадимо и да дочекамо свето Христово васкрсење. У цркви нема мржње и то је суштина сваке вјере – говори она за наш портал.

Осим на чињеницу да се празници славе понекад и можда претјерано, наша саговорница се осврнула и на чињеницу да је претјеривање постало саставни дио данашњег друштва, те да улази у све животне аспекте. Важно је, напомиње, остати у оквирима вјере и схватити њену суштину, као и суштину празника који прослављамо.

- Боље је офарбати шкољку јаја него купити пет. Важно је пренијети и на дјецу, да знају да се јаја фарбају на Велики петак и да на симпатичне начине и они могу и треба да учествују. Није суштина купити офарбана јаја, јесте и лакше и брже, али није то поента празника. Поента је да се породично учествује и свако да свој допринос за овако велики дан. Важно је да и дјеца оду на литургију, да буде неки празнични ручак, ништа претјерано и у складу са финансијама, али свечаније и да се направи у кући, а не купи и наручи. То је наша „жртва“ и допринос који мора и требамо да дамо за највеће празнике наше вјере – наводу на крају разговора за „Катеру“ наша суграђанка Борка.