Униформа као дио мене

Моји први додири са униформом се нажалост вежу за моје дјечачке дане. Те 1993. сам имао 11 година када је мој тата кући донио нов и неотпакован маскирни комбинезон. Хеееј комбинезон! Са сјајем у очима сам гледао како тата облачи своју нову униформу и огледа се у ходнику куће коју је направио пред само избијање проклетог рата, куће коју смо звали “наша” јер је то уистину и била (за разлику од многих у којима ћемо живјети у наредних десетак година). Након формалног “супер ти стоји” изговорио сам реченицу која се послије стотине пута понављала са циљем да се насмије појединац или група у чијем смо се друштву налазили.

– Тата, можда би ти требао оставити тај комбинезон мени да имам нов кад порастем.

Тата је кроз осмијех рекао:  - Па сине драги ваљда ће се рат завршити док ти порастеш. -

Дјелимично је и био у праву. Рат се јесте завршио прије него сам ја порастао да би ми комбинезон био таман, престали смо пуцати једни на друге, али смо наставили “режати” истим интензитетом до данашњег дана.

Да би се тај исти рат завршио морало се испунити неколико услова међу којима је и присуство међународних снага тачније Уједињених нација у нашој земљи.

Још почетком рата УН снаге су биле присутне на нашим просторима. Kако сам одрастао у граду који је био на првој линији имао сам ту привилегију да их чешће виђам. Сигуран сам да сви људи имају неке успомене из дјетињства које су им остале урезане у сјећање и онако се издвајају као кључни тренуци. Генерацијски ти тренуци су сигурно другачији, па се тако можда оне нешто новије генерације сјећају неких спортиста као својих хероја које су имали прилику видјети уживо. Моја генерација није имала ту привилегију да гледамо спортске догађаје уживо, али једног дана се сјећам као веома битног догађаја у свом дјетињству. Наиме играјући се у дворишту школе коју смо похађали зачули смо буку која нас је на тренутак парализовала. Били су то транспортери и џипови тадашњег УНПРОФОР-а (УН снага у нашој земљи). Вјероватно је у питању био неки пројекат са дјецом. Њихова возила, униформе, опрема и плави шљемови изазвали су велико одушевљење код нас тридесетак, а посебно када су сишли са транспортера да нам подијеле слаткише и да се са нама фотографишу.
Овој тренутак остаје у мом сјећању као неки “highlight” који је свакако обиљежио ту животну доб.

Након завршетка рата и потписивања, за нас историјског Дејтонског споразума, избјегао сам са породицом у Милиће гдје сам завршио основну школу и на прагу средње школе опет се сусрео са униформом. Занимљиво је да сам имао двије опције. Тата ми је рекао могли би да те упишемо у Богословију или у школу МУП-а, па ти бирај. Ја сам од двије понуђене опције изабрао ову луђу, али се не кајем.

Након четири године школовања и осам година службе разговарао сам са једним од мојих најбољих пријатеља који ми је био и старјешина о мировној мисији у којој се он у том тренутку налазио. У питању је био афричка земља Судан. Слушајући његове приче и гледајући фотографије у глави ми се појавио онај “highlight” са почетка приче. Није ми много требало да схватим да од тог дана крећем у реализацију пројекта ЧУВАР МИРА.

У БиХ апсолутно ништа није једноставно

Kао што можете претпоставити у земљи у којој живимо постоје бирократске баријере, национални кључеви и многе друге препреке за које ја тада нисам знао, али ћу их на свом путу врло брзо упознати. Kако бих представљао своју земљу у једној од мировних мисија морао сам да задовољим више услова. Један од њих  био је такозвана предмисиона обука коју ја наравно нисам имао. Kако тада није било могуће да присуствујем таквој обуци, одлучио сам да живот наставим даље и чекам погодан тренутак за тако нешто.

У међувремену сам почео учити енглески језик тако агресивно да сам смарао све људе око себе. Након женидбе, доста успјеха како на професионалном тако и на приватном плану, те сазнања да ћу постати отац, појављује се конкурс за предмисиону обуку која се требала одржати у октобру мјесецу 2010. године у Словенији. Босна и Херцеговина као држава добила је неколико мјеста и то је била прилика коју сам чекао 2 године. Добро се сјећам позива службенице из Министарства безбједности која ми је саопштила да сам прошао те да треба да путујем. На моје гласно одушевљење рекла ми је да не треба претјерано да се радујем јер сам пазите сад…био једини кандидат. Али и након ове реченице знао сам да сам на добром путу, путу који ме води ка мом циљу и једној од афричких земаља.

Борба са баријерама и препрекама наставила се у кабинету мог шефа. Прије него што напишем како се одвијао разговор мог шефа и мене желим да нагласим како у нашој земљи колеге вјерују како су сви они који су били дио неке од мировних мисија при УН-у тобоже “узели паре”, те да се такви људи увијек коментаришу реценицама:

– Та ће он(она), лако ми је за њега(њу) они су узели паре.

Тако да је лако закључити да према овим људима неоправдано влада анимозитет јавности, а поготово од колега из струке. Руку на срце овај исти стереотип сам препознао и у понашању мог шефа који је након што ме саслушао упитао:

– А је ли Црногорац како би ти то ишао на ту твоју обуку у Словенију? Искрен да будем авион заборави, ауто ти не можемо дати јер обука дуго траје и нема смисла, а да те неко вози, знаш…не исплати се.

Осјећао сам се као да сам дошао на шалтер са хрпом унапријед припремљених папира и чекао да ми особа са оне стране каже да ми фали овјерена копија. Међутим ја сам био на свом путу и нико па ни мој тадашњи шеф није ме могао зауставити.

Рекао сам кроз осмијех: - Колико видим шефе само ми аутобус остаје.

Шеф се насмијао и рекао: - Ако ти тако кажеш онда ће тако и бити.

Пожелио ми је срећу, а ја сам задовољно напустио канцеларију јер сам знао да је још једна баријера савладана.

Мој одлазак из Сарајева у Љубљану, ноћним "Центротрансовим" аутобусом може се упоредити са данашњом мигрантском кризом. На паузи прије граничног прелаза у Градишци су нам возач и кондуктер саопштили да немају дозволу да уђу у Хрватску, али да се не бринемо јер су обезбиједили такси возила која ће нас пребацити преко границе с тим да не би требали говорити граничним полицајцима да смо путници "Центротранса". Док сам се возио у таксију са великим кофером између ногу на кажипрсту десне руке сам држао офингер са одијелом које сам планирао обући на свечаном затварању обуке јер свечану униформу никада нисам ни добио. Размишљао сам како да објасним колеги из ГП ако ме упита зашто на службено путовање идем таксијем са кофером између ногу. 

- Боже, шта још могу очекивати на свом путу, помислио сам.

Након успјешног и занимљивог путовања у Словенији сам провео три седмице. То могу да назовем најпозитивнијим дијелом мог пута до чувара мира. Наиме тамо сам упознао људе са којима и данас комуницирам, научио сам основе мисионарског посла и добио чврст темељ за оно сто ме очекивало у будућности.

Након успјешно завршене обуке постао сам квалификован за одлазак у мировну мисију, али мој живот се наставио и то на прелијеп начин јер сам у марту 2011. по први пут постао отац. Било је то остварење сна и много радости за моју породицу. Наша еуфорија је још увијек трајала када сам у априлу аплицирао за одлазак у мировну мисију УН-а као квалификовани кандидат предложен од стране Министарства безбједности, а послије и селектован од стране саме мисије.

Одлазак у једну од најсиромашнијих земаља свијета – Либерију

Мој одлазак у ову западно-афричку земљу био је трећег јуна 2011. године. Прије укрцавања у авион сједио сам са породицом и пријатељима у ресторану сарајевског аеродрома и сјећам се да сам у наручју дрзао кћеркицу која је тада била три мјесеца стара и која није могла ни слутити шта се заправо око ње дешава. Поздравивши се са породицом, кренуо сам у пустоловину која ће ми промијенити живот заувијек. Kренуо сам у земљу о којој сам знао само површне ствари, које сам успио пронаћи на интернету, у тада званично једну од најсиромашнијих земаља на свијету.

Моје путовање је било свакако необично. Сарајево, Беч, Брисел, Лил, Kазабланка и на крају Монровија. Сјећам се осјећаја кад сам изашао из авиона и удахнуо влажни афрички зрак. Помислио сам : -М…добро је, ту сам.

Kоначно сам након 4 године дочекао да постанем "peacekeeper". У нашој земљи морате бити екстремно упорни уколико желите да остварите своје снове. Запамтите, екстремно упорни.

Јуче је био 29. мај, Међународни дан чувара мира. Свима који су били на овом путу честитам, а свима који су на том путу изгубили животе вјечна слава и хвала!