Град Сарајево 1992. године је послије Београда био највећи српски град, са највише Срба, изражено у апсолутним бројевима.

У међувремену је због више разлога дио Града Сарајева, који је тренутно, 2023. године територија Кантона Сарајево, постао је град у коме има десетак пута више мртвих, сахрањених Срба у више од 130. православних, (затворених или у функцији)  и заједничких градских гробаља, од живих Срба који данас живе у Кантону Сарајево.

Деведесет друге ратне године, 1992. године у Граду Сарајеву (тада подјељеном на Град Сарајево и Српско Сарајево) по мојим процјенама било је (збирно-за цијелу годину) око 197.000 Срба (157.000 Срба Срба, 30.000 Срба Југословена и 10.000 Срба Избјеглица са територија које су 1992. године биле под контролом Армије РБиХ).

Данас, 2023. године у Кантону Сарајеву борави око 8.000 а у Граду Источно Сарајеву око 22.000 православаца који су остали на својим предратним боравиштима ( подаци о Србима, православцима општине Соколац, нису предмет ове анализе, јер прије рата општина Соколац није била дио Града Сарајева, а данас је дио Града Источно Сарајево!).

Математичким операцијама, користечи више извора дошао сам до податка да су на разне начине, због више узрока, или комбинацијом више узрока,  око 157.000 Срба Сарајева од 1992. године до данас, 2023. године у Дугом егзодусу напустили територију предратног Града Сарајева (а то је данас територија Кантона Сарајево (без дијела општине Пале који су припали Кантону Горажде и територија Града Источно Сарајево, без општине Соколац)!

Опростите ми Ви који знате све ово о Граду Сарајеву, његовом уређењу, промјенама што понављам неке податке више пута. Морам понављати јер без понављања, освјетљавања тих података, и њихове злоупотребе тешко је или готово немогуће разумјети и прихватити моје ставове, закључке које изводим на основу  провјерљивих извора, података, чињеница.

Понављам јер се тридесет година са појмом Град, Град Сарајево манипулише od strane Бошњака и међународне заједнице. Циљ је одржати и ширити искључив, једностран поглед , на грађански рат од 1992. до 1995. године, у ком се већински дијелови општина Стари Град, Центар, Ново Сарајеву и Нови Град свијету, у јавности представљају као Град, Град Сарајево!

Тај наратив, прича хиљадама пута је свијету испричана па је већина у свијету прихватила легенду да су Срби дошли однекле и опколили Град Сарајево, као Грци Троју, Турци Београд или Беч или Нијемци Лењинград.

Томе су кумовали и успавани, лијени Срби који се нису потрудили да понуде и други поглед на Град, Град Сарајево у рату.

Нисам од оних аутора који негира опсаду, опкољавање Града, Града Сарајева, јер је очито и историјски тачно да је то што се представља свијету као Град, Град Сарајево стварно 4% територије предратног Града Сарајева, ( по признању генерала Армије РБиХ) које је било под контролом Армије РБиХ, гдје су Бошњаци били већина било опсједнуто, опкољено. Армија РБиХ је контролисала још и  26% територије предратног Града Сарајево (дијелови општина Илиџа, Илијаш, Хаџићи и Трново), који су се налазили иза вањског ширег опсадно-одбрамбеног прстена, укупно 30% Града Сарајева.

Када се пажљиво погледа мапа Сарајевског ратишта, са два одбрамбено-опсадна прстена (ужи  и шири) видљиво и очито је око 70% територије предратног Града Сарајева, које је контролисала Војска Републике Српске,  гдје су Срби били већина исто било опсједнуто, опкољено. То су мањински дијелови општина Стари Град, Центар, Ново Сарајево и Нови Град, и већински дијелови Илијаша, Вогошће, Хаџића, Трнова, Илиџе и Пала.

Моје компетенције и године, животно искуство стечено учествовањем и прачењем свих ових друштвених процеса ми не дозвољавају да говорим и пишем тако да изједначавам, да сводим на исто и једну и другу опсаду, опкољавање, њихове квантитативне  квалитативне карактеристике  и посљедице.

Да су у овим послијератним годинама представници из свих друштвених сфера Бошњака, Срба , Хрвати и осталих, који су радили на сакупљању и обради документа, информација у разним облицима о рату у Сарајеву, у најширем значењу, не мислим да су требали радити на штету свога народа, то радили тако, да су чињенице, информације, закључци, оцјене било основа и платформа за разговор, дијалог, полемику у којој би учествовале равноправмо све стране, данас би имали историјску грађу која би својим садржајем потврдила моје ставове о двострукој обостраној блокади и опкољавању у Сарајеву и моје ставове, тезе о томе у ком временском периоду, како  и због чега су Срби Сарајева напустили Град Сарајево који су тежишни садржај овог текста.

Два  наратива круже јавним мнењем, у усменој и писаној историји,  о егзодусу Срба из Сарајева, и то се веже за период Кратког егзодуса, који се одвијао од јануара  до марта 1996. године.

• први, бошњачки наратив, да су Срби Сарајева добровољно напустили Град Сарајево уз малу помоћ СДС и његових истакнутих кадрова и институција;
• други, српски наратив, да су Срби Сарајева протјерани уз велику помоћ СДА и њених истакнутих кадрова и институција.

Прије рата и послије рата као грађанин Града Сарајева, а у току рата као грађанин Српског Сарајева био сам активни учесник или посматрач вечине друштвених процеса, догађаја који су утицали на одлазак или останак Срба Сарајева, који су у том тренутку живјели на територији Српског града Сарајева.

У доба Кратког егзодуса, јануар-март 1996. године био сам предсједник Српске општине Илиџа, професор на Правном и Машинском факултету Српског Сарајева, један од идејних вођа и оснивач Удружења Демократска инцијатива сарајевских Срба и члан Комисије за реинтеграцију коју је формирао ОХР.

У времену пред егзодус и реинтеграциу имао сам комуникацију, заједно са другим члановима дружења ДИСС, прво - са Србима Сарајева који су живјели на територијама Града Сарајева, тада Српског Сарајева, који су се требали реинтегрисати у Град Сарајево под контролом бошњачких институција; друго – са Србима Града Сарајево који су живјели у дијелу Града Сарајева под контролом бошњачких институција (заједно са десет Срба са Илиџе, у јануару 1996. године, у организацији амбасаде Велике Британије) ; треће-са институцијама Републике Српске, Града Српско Сарајево и општина које си чиниле Град Српско Сарајево и истакнутим представницима тих институција; четврто – са представницима Бошњака и Хрвата који су били чланови Комисије за реинтеграцију, и пето-са представницима Међународне заједнице.

Годинама сакупљам историјску грађу да напишем и објавим монографију о Дугом и Кратком егзодусу Срба Сарајева, посебно се ослањајући на изјаве Срба Сарајева који су отишли или остали , које су дате прије и послије егзодуса из 1996. године су платформа, темељ за моје ставове, тезе о томе у ком временском периоду, како  и због чега су Срби Сарајева напустили Град Сарајево.

• Срби Сарајева су свој вишевјековни град напуштали прије рата, у рату и послије рата;
• Срби Сарајева су у овом времену од 1992. до 2023. године умирали природном смрћу, нестајали, убијени као цивили или заробљени војници, погинули војници Армије Републике Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске;
• Срби Сарајева, живи и мртви, Град Сарајеву су напуштали пјешке, на тракторима, камионима, аутобусима, возовима и авионима;
• Вријеме одласка Срба Сарајева је одређивао један или комбинација више узрока

• прије почетка рата, април-мај 1992. године, Срби Сарајева већина добровољно напуштали су Град Сарајево:

1.  имајући у виду статус, судбину и искуство Срба у Словенији и Републици Хрватској одлучили су напустити Град Сарајево јер су друштвени догађаји, показатељи указивали да је ратна опција рјешавања нагомиланих проблема у односима народа може ријешавати и ратним средствима  а они у томе нису жељели учествовати;
2. спомен обиљежја српским цивилним жртвама из 1914. и 1941. године, готово у свакој општина Града Сарајева били су свједок и упозоравали Србе Сарајева да је могућ сценариј да се исто деси и њима 1992. године;
3.  неки су знали, а њих је било мало, били су сигурни да ће доћи до ратног сукоба Бошњака и Срба у Граду Сарајеву и да ће Бошњаци бити поражени, па су се привремено иселили из Града да се послије врате као побједници.

Око 40.000 Срба Сарајева прије рата, до маја 1992. је напустило Сарајево.

• вријеме рата у Сарајеву, мај 1992. до децембра 1995. године Срби Сарајева вечином су под присилом напуштали Сарајево:

1. имајући у виду оно што се дешавало у току рата са Србима Сарајева, који нису били довољно заштичени и били су предмет многобројнх ратних и цивилни злочина;
2. и због погоршаних објективних животних услова свих генарација Срба Сарајева.

Око 25.000 Срба сарајево од маја 1992. до децембра 1995,године напустило је Сарајево.

• у вријеме реинтеграције, егзодуса Срба Сарајева од јануара до марта 1996. године вечина под присилом, као резултат:

1. јавног дјеловања политичке партије Бошњака, СДА, затим  високих државних и градских руководилаца који су сматрали да је Град Сарајево њихов ратни плијен, ратна побједа и да они Срби који су били ратници  или цивилна власт треба да кривично одговарају за своје ратне злочине над грађанима Града Сарајева;
2. исте или сличне изјаве јавно су износили и руководици јавних комуналних институција, предузећа, институција образовања, здравства и културе наглашавајући да за Србе Сарајева који су били у Војсци Републике Српске нема мјеста у њима;
3. најтеже поруке су упучиване српској дјеци који су били вечина на српским митинзима чија је порука била желимо да останемо своји на своме са својом влашћу, којом су високи државни и полицијски функционери пријетили да су снимљени и да неће моћи наставити школовање у Граду Сарајеву.
4. у првом периоду реинтеграције, у јануару и февруару 1996. године Институције Републике Српске свих нивоа (Скупштина Српског Сарајева је донијела одлуку у којом обавјештавају Србе Сарајева да сами одлуче, свак појединачно хоће ли се реинтегрисати или напустити Град Сарајево) и српски руководиоци су говорили и радили да се требају Срби Сарајева реинтегрисати у Град Сарајево, уз одређене услове, а то су гаранције безбједности, учешће у власти у свим државним институцијама и организација и предузећима, уз гаранцију употребе језика и писма, и пуне слободе исказивање културног и вјерског идентитета Срба Сарајева:
5. у другом периоду, крајем фебруара и почетак марта 1992. године, послије састанка у сали општине Вогошћа, гдје су били присутни Срби из Вогошеће, представнци Владе и Скупштине Републике Српске, представници Скупштине Српског Сарајева и цивилни и војни представници Међународне заједнице, (ОХР, УНПРОФОР) (на то састанку сам био присутан) су изјавили да готово ништа од српских захтјева неће бити поштовано, реализовано на хитном састанку у Вогошћи српско руководство је донијело одлуку да Сарајевски Срби треба да крену у егзодус;
6. формиран је крајем фебруара Штаб Владе Републике Српске за егзодус, на челу са предсједником Владе и тих дана је Момчило Крајишник, предсједника Народне скупштине Републике Српске, изјавио да Срби Сарајева треба да се селе, да ексхумирају и понесу са собом своје мртве Србе и ако треба да понесу сваки саобрачајни знак.
7. јако битан и превладавајући разлог, узрок који је утицао на одлуку о одласку је био страх од проблема које ће донијети сусрет, мијешање дојучерашњих ратника, који су се година гледали преко нишанских справа разних оруђа и оружја и да су остали неријешени проблеми и узроци који су довели до грађанског рата.

• пси рата, лешинари, пљачкаши Бошњаци и Срби својим изјавама и радњава изазивали су страх и несигурност код Срба Српског Сарајева и то њихово стање користили да се богате откупљујући испод цијене или пљачкајући српску имовину и тиме директно утицали да се под присилом дио Срба Српског Сарајева одлуче на  егзодус.
• Међународна заједница осим прокламација, писама и јалових јавних наступа није ништа учинила да се Срби Српског Сарајева добровољно реинтегришу у Град Сарајево.

Око 70.000 Срба Сарајева напустило је Сарајево од јануара 1996. до марта 1996. године.

• Од марта мјесеца 1996. године до данас 2023. године Срби Сарајева су вечином под присило напуштали Сарајево.

1. у временском периоду од марта 1996. до данас 2023. године Град Сарајево, претежно дио који се налази у Кантону Сарајево напуштају Срби, они који су ту били у току рата али и реинтегрисани Срби послије рата јер су политички, правно и стварно постали грађани другог реда.

Око 22.000 Срба Сарајева напустило је Сарајево од марта 1996. до данас 2023.године.

Онај ко прочита мој текст до краја,  надам се да ће неке од мојих ставова, теза прихватити, јер су утемељени на јаким чињеницама, подацима и ако има сазнања, података и изворе који указују да нисам у нечему у праву, нек их јавно објави, нећу се љутити нити одбацити већ ћу их прихватити и укључити у нове текстове и друге јавне наступе на ову тему.

Моји ставови, тезе, из овог текста које сам понудио јавности потврђују тезу српских политичара и интелектуалаца из Града Источног Сарајева,  да је већина од 157.000 Срба Сарајева, под присилом протјерана са подручја данашњег Кантона Сарајево, а некад Града Сарајева, су резултат мог непосредног учешћа у више  догађаје из времена које анализирам или моје објективе, научне анализе доступне историјске грађе о овој теми.

Пише: Душан Шеховац