Аустроугарска окупација БиХ, на основу договора европских сила на Берлинском конгресу, почела је на данашњи дан 1878. године - тај потез, како се касније испоставило, коштаће Аустроугарску нестанка.
Према државноправном статусу, раздобље аустроугарске власти у БиХ дијели се на два периода - окупациони и анексиони.
Током окупационог периода, који је трајао од Берлинског конгреса 1878. године до анексије 1908. БиХ је била под аустроугарском окупацијом, али формално и даље под државним суверенитетом Османског царства.
Вијести о одлукама Берлинског конгреса изазвале су узбуну широм БиХ, а првенствено међу муслиманским и српским православним становништвом.
Велики дио муслиманских народних првака није желио да се помири са престанком турске власти, док је највећи дио Срба сматрао да ће завођењем аустроугарске власти бити онемогућено уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором, за шта су се српски устаници у БиХ борили још од подизања устанка 1875. године.
Пошто је турска влада била принуђена да прихвати одредбе Берлинског споразума, муслимански прваци у БиХ нису могли да рачунају на помоћ султанове војске, те су одлучили да се сопственим снагама припреме за оружани отпор. Тако је дошло до мобилизације и стварања војних одреда.
До већих окршаја дошло је код Кључа, Јајца, Добоја, Тузле и Сарајева. Октобра 1878. године аустроугарска војска је ушла у Сарајево, након чега је цијела БиХ била окупирана, а у земљи је успостављена војна управа на челу са генералом Јосипом Филиповићем.
Главни орган управе била је Земаљска влада, која је вршила власт преко државних чиновника и жандармерије.
Аустроугарски министар финансија Бењамин Калај је путем низа политичких и административних мјера покушао да створи вјештачку "босанску нацију", али то није успјело због великог отпора свих народа у БиХ.
Код српског и муслиманског становништва јавља се покрет који се бори за вјерску и просвјетну аутономију. Срби траже употребу ћирилице, српског имена и да сами бирају црквене старјешине и учитеље. Власти су 1905. године одобриле захтјеве.
Слично је и код муслиманског становништва, које добија вјерско-просвјетну аутономију 1909. године. Иако се отварају бројне школе, и даље је огроман број становништва неписмен.
У већим градовима се отварају гимназије и учитељске школе. Више школе се изучавају у иностранству. Стварају се бројна политичка и културна удружења, углавном на националној и вјерској основи.
Срби 1902. године у Сарајеву оснивају "Просвјету", муслимани "Гајрет", а Хрвати "Напредак".
Октобра 1908. године Аустроугарска је објавила анексију БиХ. Овај потез наишао је на осуду великих сила, посебно Русије. Прекршена је одлука Берлинског конгреса према којој Аустроугарска добија право да заведе ред у БиХ, а никако да је припоји себи.
Због њемачке отворене пријетње ратом, Русија 1909. године признаје анексију, а за њом су то учиниле и Србија и Црна Гора. Да би ублажио незадовољство у БиХ, цар 1910. године доноси Устав и оснива Народну скупштину у БиХ.
Устав није ријешио аграрно питање, што је довело до устанка кметова у Босанској Крајини, Посавини и Семберији. Устанак је угушен, а кметови добијају право на добровољан откуп.
Омладина из редова сва три народа створила је тајну организацију названу "Млада Босна", чији је циљ борба против аустроугарске окупаторске власти.
Методи борбе су атентати на значајне аустроугарске носиоце власти у БиХ, а као крајњи циљ одређени су - ослобођење и уједињење свих јужнословенских земаља.
Руководећи се том максимом, Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда.
Аустроугарска је по сваку цијену жељела да за тај атентат оптужи Србију, па је послала Београду ултиматум који није могао да прихвати.
У рату који је услиједио, Аустроуграска монархија је нестала, а српска војска је ратним побједама омогућила стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
