Под кишним небом поред Скадра, средином јануара 1916. испили се малишан, по оцу Танасијевић, кумовском и поповом вољом Славољуб. Тог дана бијаше најмлађи српски солунац, сркао је млијеко ако му ко принесе, а то се ријетко збивало, кратко се с матером обрео на Корзици, дочекао да наши јунаци пробију Солунски фронт путујући у збјегу за њима, а онда је мало, двогодишње Српче навијек склопило очице 1918. у Ђевђелији.
Малишанова тетка по оцу, Драгиња Танасијевић Пурић, чемерну историју о страдању српске војске и пука у тим данима, повјерила јe књижевнику Антонију Ђурићу, послије ратова, бура и олуја, у Чачку гдје је живјела. Овако.
- У јесен 1915. старци нам говоре да кренемо за војском (`Неће вас оставити гладне на путу`). Мени је тек седамнаеста али кажем брату Савку да ћу са њим, а он: `Не може, војска мора на положај да се бори за отаџбину`. Кад је тако, велим, ја ћу мало иза војске, толико да знам да постоји и брани ме ако нека сила запријети. Снаха Даринка, Савкова супруга, придржава стомак јер јој је остао само мјесец до новог порођаја, каже да ће кренути и она, само да узме коју прњу за њену малу трогодишњу кћи Олгу. Тако кренемо нас три: збогом, родна кућо, збогом Белановице.
До Рудника идемо пречицом, а послије друмом: војска иде, куља иза кривине, али то више није она што с пјесмом креће у бој. У Рашкој сам упознала Зорку Јовановић из Београда, носила је Олгу у наручју и однекуд намакла комад таина (`Узмите само залогај, чувајте хлеб јер долазе тешки дани`). У Призрену Олга изнемогла, носим је на леђима и у наручју, каза ми да је много гладна и да би слатко јела уштипке које јој је мајка често спремала. Примјетисмо неке наше из Белановице, један нам даде пола хљеба, а онда се као анђео чувар појави Зорка, носи комад хљеба и чутурицу млијека за Олгу. Кад би огладњела говорила је: `Мамице, дај ми само једну мрвицу хлеба`. Штедјели смо до посљедњег трена и већ смо се навикли на невоље.
Војници су све уништили: коморска кола, точкове, каре, муницију, топове да не би пали непријатељу у руке. Нема више оружја, нема више ни државе, све је у расулу и распадању. Арнаути из потаје прате наше кретање и вребају прилику да дођу до плијена, колико сам пута легла у снијег крај ватре да бих избјегла метке који су зујали око нас. Исто у Пећи и надомак Подгорице, па стигосмо близу Скадарског језера. Свуда лешеви, човјек не може да залута у овој дивљини, само лешеве ако прати.
Даринку спопали болови, а мене радост, вичем избезумљена: људи, браћо, војници, помозите, нађите неки заклон гдје жена може да се породи. Истрча један официр и рече да породиљу уведемо у шатор, а војницима нареди да нађу нарамак сламе. Бог не да Србија да пропадне, не може да умре, ево на овом мучном путу Српкиња рађа дијете.
Колоне избјеглица хрле у Скадар, луку спаса. А из шатора се оте врисак затим и плач. Дијете... мушко! Даринка родила сина, хвала Богу здравог. Однекуд се појави Зорка, грли ме и љуби, виче: родио се син војника Савка Танасијевића, родило се мало Српче. Дотрчаше неке жене, једна рече да је четири здрава сина родила: Дајте ми само нешто оштро, пупчану врпцу да пресјечем и дајте, ако Бога знате, мало топле воде. У неко доба појави се мој брат Савко, авет која корача: убила га глад, исцрпле бриге.
Два дана проведосмо у оном војничком шатору гдје се Даринка породила, добили смо хљеб и чорбу од пиринча. Не знам зашто, кренусмо у град, пронио се глас да је стигла лађа која ће прво да узме мајке са дјецом, али тамо никаквог склоништа. Мртви затворили пролазе, живи сједе поред ватре и нечему се надају, као да цијелој Србији одјекују посмртна звона. Једина мисао у глави је хљеб, пред очима лебде хљебови. Од глади по улицама падају војници и избјеглице. Јануар је, средина мјесеца, лију кише: Боже, шта нас то снађе те остадосмо без шатора.
Прошло је неколико дана, дијете напредује без обзира на све патње, ако дођем до хљеба чувам га за Даринку, да би имала чиме да доји бебу. Каже ми: распитај се за неког свештеника, требало би да крстим дијете, гријех је држати некрштено чељаде.
Дођем до болнице у Скадру гдје су ми рекли да је свештеник на гробљу, одмах иза. Нађем га, чита опело. Рекох му шта тражим и он се обрадова, пита гдје су мајка и дијете, а ја не знам да му кажем: `Оставила сам их на улици пред једном жутом кућом, у близини је пекара`. Распитује се како се снаха породила и ко ће дјетету бити кум. Појави се Зорка, прича да је пронашла једну празну собицу у кући коју су закупили официри, носи у једној боци козје млијеко, али нема цуцлу. Она с великом радошћу пристаде да буде кума. Дјетету дадоше име Славољуб.
Моја дивна снаха нешто претура по торби, мучи се и зноји и одахну кад смо на длану видјели сребрњак. Навалила да свештенику тутне онај новац, али поп рече да ће се грдно наљутити због њене упорности.
Пуче глас да све избјеглице крену према Сан Ђованију гдје ће их прихватити француски бродови, брзо се укључисмо у велику колону која је куљала према Љешу.
Укрцавају се у лађе, али првенство имају мајке са дјецом до 14 година, стари и болесни. То значи да ја не могу са њима. Лађа иде на Крф и кажем Даринки да ћемо са наћи тамо. Кад сам дошла на острво распитивала сам се све узалуд, њих нема нигдје. Касније, у Солуну, сазнала сам да Даринка није била на Крфу већ на Корзици и Олга са њом, а дјевојчицу су послије одвели у Енглеску.
Пише: Гвозден Оташевић
