Данас нас је напустио примаријус др Миодраг Лазић, хирург, велики човјек, велики пријатељ, учитељ, јунак, саборац, многима и други отац. 

Опроштајно писмо, посљедње ријечи овог великог човјека,  преносимо у цјелости.

- Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два мјесеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за вријеме НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувијек искрено ће плакати сви јер су увијек вјеровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувијек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напријед. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре које сте ми увијек вјеровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због дјеце и унука, а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.

Посљедња ми је жеља да ме испратите пјесмом "Марш на Дрину".

Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа