Ово је прича о дјечаку који се зове Душан Радојчић. Живи у Панчеву, тренира кошарку, а његова супермоћ је хуманост. Свако од нас има посебан дар који нас чини изузетним и јединственим.

Супермоћи су посебни и веома лични дарови које свако човјек има, а нису предмет који се учи у школи. Међуљудски односи у којима долази до размјене наших супермоћи, нас све обогаћују. А разговор са Душаном обогаћује. Наиме, Душан је препјешачио чак 13 километара и сакупио невјероватних 97.000 динара за одјељење Онкологије.

Како ивер не пада далеко од кладе, доказ је баш ова Душанова прича. Како каже његов отац, у васпитању је најважније како се понашаш, јер дјеца опонашају родитеље. Тако је и он, Славко Радојчић постао познат по својим ходочашћима и хуманитарним акцијама које организује кроз своје удружење “Огњиште”. Тачније, овај човјек “куповином” својих корака помаже људима којима је то најпотребније. Скоро, у овим походима придружио му се и његов син, преноси "Жена Блиц".

Његов тата прича да је све кренуло тако што је малишан са само шест година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће. За њега то није била само обична игра, јер је свакодневно посматрао оца, а чак је и са врло мало година схватао колико значи мала помоћ неком ко у том тренутку нема ништа.

– Ставио би свој ранчић на леђа, натрпао оно што мисли да је потребно, тражио од мене неке моје лампе, прибор за прву помоћ итд и тако опремљен шетао по стану као да пјешачи за неко дијете. Већ са неких 4-5 година је сам почео да одваја играчке са којима не не игра и давао ми да их носим дјеци коју смо обилазили и помагали, свјестан да њему не требају а њима ће значити – појашњава Славко почетак путовања свог сина.

Фото: Рингиер

Њих двојица су се договорили да направе за њега једно мало ходочашће и тако су један дан препјешачили око 12-13 километара гдје су за педијатријско одељење Онкологлогије само тај дан сакупили 97.000 динара, тј Душан је сакупио јер је он, више из шале, поставио неколико слика и људи су наградили његов труд.

– Послије тога сам ја пјешачио 5 дана до Сокобање (преко планине Ртањ, око 250 км и успон на 1600 мнв) за исту установу. Скупљено је 830.000 динара, а од тога је Душан сакупио тих 97.000. Било је сјајно, тако да ме је већ питао када ћемо поново. Он је мали и некоме можда изгледа смјешно тих 15-ак километара, али се не ради о томе. Није битна километража већ жеља, воља и осјећај да се треба помоћи некоме. Ја сам на то поносан а не на километре – додаје он.

Дуки, као и сва дјеца, има снове. Он сања да упозна кошаркаша Алексу Аврамовића. Како знамо да спорт и култура увијек иду заједно, он је и ученик музичке школе.

– Све ово чиме се бави ми му омугућавамо, али га не присиљавамо као што неки родитељи раде. Свашта тјерају децу како би неке своје комплексе лијечили, али ми заиста не. Све сам жели и за сада му лијепо иде. Мали је још, па ћемо тек видјети резултат, а и ако га не буде, није страшно, битно је да ради оно што воли – наводи поносни отац.

Све ово не би могли без супер маме. Тако и Душан и његов тата не би били супер момци без супруге и маме, Секе Радојчић, која је њихова највећа подршка.

– Незахвално је да ми хвалимо своје дијете. Није што је наш, али је тако. Дуки има само 8 ипо година, а веома је разуман и паметан. Баш једна добрица, што у овом данашњем вријемену не знам ни да ли ваља, али једноставно је такав. Њега никада нећете чути да опсује на игралишту, у школи… Радо дијели са другарима и играчке, ужину – напомињу родитељу.