Срби су одувијек вољели добро да поједу и попију.

Ипак, да ли сте се некада питали како је изгледао јеловник средњовјековне властеле у вријеме када гомила поврћа (на челу са кромпиром који је у Србију стигао тек на пчетку XIX вијека) била непозната?

На двору првог српског цара, Душана Немањића који је државу проширио до неслућених размјера, добре хране није недостајало. Са великом територијом стигли су и нови зачини, нове врсте меса, до тада непознати рецепти.

Шљиве пуњене козијим сиром у сланини

Има података да је ово јело било у употреби у Србији 1393. године.

Суве шљиве се потопе у воду да омекшају, изваде се, оциједе и осуше. Када им се одстране коштице, на њихово мјесто ставе се ораси у комадима и козји сир. Све се обмота тањим шнитама сланине и пече на жару. Јело се обично служило на комадићима пшеничног или ражаног, запеченог хљеба.

Храна је имала велику важност на Душановом двору, а о квалитету онога што су цар и његови најближи јели бринуо се један вриједни младић – ставилац Лазар Хребељановић (да, управо онај који ће касније постати највољенији српски кнез који је на Косову пољу стао на црту турским освајачима).

Али, вратимо се храни!

На двору се јело много меса – дивљач, риба, перната живина, суво месо и наравно, сланина! Нарочито је цијењено било овнујско месо, а са приморја се на двор доносила и морска риба, хоботнице, као и усољена икра.

Послије Душанових освајања, Срби су имали своје солане у Албанији и Грчкој. Од осталих зачина, користио се бибер, мајчина душица, хајдучка трава, метвица, а допремани су шафран, цимет, мирођија, каранфилић… Мед је најчешће замјењивао шећер.

Пилетина у меду

Ово јело датира из XII вијека, а познато је да се служило на двору од времена Стефана Првовјенчаног.

Пилеће груди се благо усоле и добро истрљају медом. Овакво месо се остави да одстоји два сата, па се уваља у пшенично брашно и пржи на масти док не добије златну боју. У посуду у којој се месо пржило сипа се бијело вино, бијели лук и мало мајчине душице, па се тим сосом прелива месо и тако служи.

Поврће није било “на цијени”. Звало се зеље, а када би помињали “љуто зеље” мислили су на лук и роткве. Ту и тамо, могао је да се поједе црни и бијели лук, купус, зелена салата, ротквице, маслачак, блитва и доста врста печурака.

Осим меса, млијеко и сви производи од млијека (сир, кајмак …) су били праве посластице и резервисане за посебне прилике и властелу. Нека “стара” српска јела тада су била “млада”, па су се како на двору тако и међу обичним свијетом, јеле гибанице, проја, цицваре, попаре…

Е сад … овако добра храна мора и да се залије. Избор пића није био тако велики, али се пило квалитетна “капљица”. На двору је, медовина (алкохолни напитак од меда) била главно пиће, а точило се и пиво које се у Источној Србији звало “аловина”.

Ипак, управо су преци цара Душана у Србији установили виноградарство, а чак је и постојао закон којим се забрањивало додавање воде у вино. Цар Душан је имао велики подрум у околини Призрена, па се на његовом двору точила “добра винска капљица”.

Бифтек са бијелим луком

Овај рецепт датира са краја XIII вијека.

Исецкати средње комаде јунећег бифтека у потопити у расол од купуса да одстоје један дан. Онда се изваде, просуше се и истрљају бијелим луком и маслиновим уљем. Тако припремљено месо се пече на жару. Готово месо се прелива сосом од црног вина, меда, печурака и купина који се пшеничним брашном повезује до средње густине.