Он је компоновао два најпознатија балета на свијету: „Лабудово језеро” и „Крцко Орашчић”.

Десет опера, три балета и седам симфонија, да не спомињемо бројне соло пјесме, концерте, кантате, минијатуре за клавир и разноврсна дјела за оркестар и солистичке инструменте – све то чини огроман опус Петра Иљича Чајковског. Овај велики композитор стварао је у другој половини 19. вијека, у периоду који се сматра „златним добом руске музике”.

Музику учио од Моцарта и сељанке

Чајковски је рођен 1840. године у Воткинску, граду на Уралу, гдје је његов отац послат из Санкт Петербурга да управља тамошњом великом ливницом (ова фабрика, иначе, постоји и данас.)   

Свирање и компоновање кратких пјесама било је дио кућног образовања младог Петра. Осим тога, родитељи Чајковског били су велики љубитељи музике и код своје дјеце су развили ову склоност. У кући је постојао необичан инструмент: мале механичке оргуље које су се називале „оркестрион”, које је Петар волио да слуша као дијете. Дјечаку се посебно свидио Моцарт. У свом дневнику је касније записао да је „захваљујући њему сазнао шта је музика”.

Часове клавира дјечаку је држала Марја Паљчикова, која је била из кметске породице. Истраживачи још нису сигурни како је она стекла музичко образовање, да ли је у томе успјела сама или је спахија коме је припадала примијетио њен таленат и платио јој часове.

Студије права и страст према позоришту

Када је Чајковском било 10 година, он се са мајком и сестрама преселио у Санкт Петербург, гдје се убрзо уписао у Императорску правну школу.

Живот у Санкт Петербург се сасвим сигурно веома разликовао од живота у провинцији. Мали Петар је одлазио у позориште, које је обожавао. Управо ту је први пут чуо како звучи велики оркестар.

Његов отац је ангажовао Нијемца Рудолфа Киндингера као приватног учитеља клавира за Петра и он је дјечака почео да води на концерте. Иронично је да је Киндингер рекао оцу Чајковског да дјечак није посебно талентован за музику. 

Али Петар је и даље био фасциниран музиком. Кад је завршио правну школу, добио је службу у Министарству правде, али је позориште и даље било његова највећа страст. Спријатељио се са италијанским соло пјевачем који је радио у руском позоришту и постао велики љубитељ италијанске опере.

Иако је Киндингер негативно оцијенио музички потенцијал Чајковског, његов отац је предложио да Петар стекне музичко образовање. Тако је, кад му је била 21 година, Чајковски уписао Санктпетербуршки конзерваторијум, гдје је студирао композицију.

Прве композиције и сиромаштво

Године 1865. први пут је јавно изведена једна од композиција Чајковског. Били су то „Карактерни плесови” (касније је композиција промијенила назив у „Плесови собарица”). Оркестром је дириговао лично Јохан Штраус Млађи и дјело је лијепо примљено. Након тога оркестар Конзерваторијума извео је једну од увертира Чајковског у Михајловском дворцу за царску породицу. Чајковски је том приликом дириговао.

Али и поред ових успјеха, масовно признање је изостало. Чајковски је напустио службу како би се посветио музици, па више није имао стабилне приходе. Овако његов биограф Нина Берберова описује тај дио његовог живота: „Није имао новца, имао је дугове… Компоновање није добро ишло и понекад му се чинило да има само један излаз: да се врати у државну службу.”

Осим тога, Чајковски је остао сам у Санкт Петербургу, док му се читава породица вратила на Урал. Према Берберовој, он је чак размишљао о самоубиству.

Путовање у Европу и Толстојеве сузе

Чајковски је наредне године завршио Санктпетербуршки конзерваторијум и добио позив да предаје на Конзерваторијуму у Москви. Московски период му је коначно донио жељени успјех.

Спријатељио се са композиторима „велике петорке” (која је позната и као „моћна гомилица”). Међу њима су били и Модест Мусоргски, Александар Бородин и Николај Римски–Корсаков. Чајковски је путовао по Европи, гдје је често посјећивао позориште. Одушевила га је „Кармен” Жоржа Бизеа, а Вагнерова музика га је очарала. 

Постоји занимљива прича о извођењу дјела Чајковског. У конзерваторијуму је био организован мали концерт музике Чајковског специјално за Лава Толстоја, али вратар није препознао великог писца и није хтио да га пусти у зграду, јер је носио ваљенке (сељачке чизме од филцоване вуне). Неко се ипак умијешао и забуна је разрјешена. Толстој је сједио у првом реду и музика Чајковског, који је тада још увијек био почетник, дирнула га је до суза.

Слава и нови живот

Седамдесетих година 19. вијека Чајковски је почео да проучава руски фолклор. У овом периоду написао је музику за представу по комаду Александра Островског „Сњегурочка”; оперу „Опричник” чија се радња дешава у вријеме Ивана Грозног; оперу „Ковач Вакула” (која је касније прерађена и добила нови назив „Черевички”); и један од својих најбољих балета, „Лабудово језеро”. Чајковски је такође преводио либрета европских опера и радове западних теоретичара музике.

Оно што му је коначно донијело свеопште признање била је опера „Евгеније Оњегин”. Премијерно је изведена на сцени главног царског Мариинског театра у Санкт Петербургу.

Чајковски је сматрао да компоновање треба схватати прије свега као занат који, по његовом мишљењу, треба композитору да доноси приход. „Моцарт, Бетовен, Менделсон и Шуман су своја бесмртна дјела компоновали исто као што обућар прави ципеле, тј. радили су из дана у дан и најчешће по поруџбини”, записао је.

Композиторов живот се промијенио. Почео је да се креће у високом друштву и да проводи вријеме са члановима царске породице. Често је сједео у царској ложи у позоришту, гдје су га једном представили цару Александру III (који је касније платио сахрану Чајковског). Често је путовао у иностранство, између осталог, на премијерна извођења својих композиција. Посјетио је чак и Сједињене Државе и наступио на отварању Карнеги хола у Њујорку.

И поред оволиког успјеха, Чајковски није имао своју кућу. Становао је или код пријатеља или по хотелима. Уморан од живота вјечитог путника, изнајмио је кућу у Клину, градићу поред Москве, гдје је провео посљедње двије године живота. Данас се у овој кући налази музеј посвећен великом композитору.

Чајковски је умро од колере, након што се у Санкт Петербургу, у јеку епидемије, заразио овом болешћу. Она га је савладала за само неколико дана. Колера је иначе била кобна болест за његову породицу: од ње је умрла његова мајке, а отац му је једва преживио.

Брак и хомосексуалност

Чајковски није био посебно срећан у свом приватном животу. Године1877.  оженио се Антонином Миљуковом, која је била музичар и бивша студенткиња Московског конзерваторијума. Послије само неколико недјеља они су се разишли. Имао је љубавну везу са белгијском оперском пјевачицом Дезире Арто, а дуги низ година се дописивао са Надеждом фон Мек, која му је пружала финансијску подршку.

Истовремено Чајковски је био хомосексуалац и то је било опште познато. Послије његове смрти појавиле су гласине да је Чајковски извршио самоубиство из страха да ће му бити суђено због хомосексуалности, али његови биографи то одбацују.

У совјетском периоду информације о хомосексуалности Чајковског биле су слабо доступне чак и истраживачима, с обзиром на то да је хомосексуалност у Совјетском Савезу била противзаконита, а најпознатији руски композитор није могао да буде криминалац. У савременој Русији овај аспект композиторовог приватног живота је тек релативно недавно добио на значају, након што је снимљен филм о његовом животу.

Александра Гузева