Нашој редакцији је, поводом смрти Бошка и Адмире, познатијих као сарајевски Ромео и Јулија, стигло писмо читаоца које преносимо у цјелости. 

“Читам ових дана текстове о једној трагичној судбини, изгубљеној младости младих Бошка и Адмире. Жртвама сулудог рата, вољели су се, страдали заједно и отишли у вјечност. Умрли једно поред другог, на срамоту наше цивилизације. Онда дођем до дијела гдје се каже „постали су симбол заједништва“. Па се питам ког заједништва… ваљда заједништва ког више нема, то свако види.

Да ли је умрло заједно са њима или страдало и раније није баш сасвим јасно, али је чињеница да га више нема.
Kао што нема ни 100 000 сарајевских Срба у Сарајеву, тамо гдје су прије живјели.

Не морамо узимати у обзир разлике у мишљењима зашто их више тамо нема, јасно је да их нема, то је факт – чињеница, а са чињеницама се рачуна. Нема Срба – нема ни заједништва са њима, закључак се сам намеће.

Него, нешто је друго ту прикривено, зашушкано у жбуње и умотано у целофан, а што опет сваком нормалном и разумном пада на ум када чита њихову тужну причу о великој љубави и представља себи трагедију тог времена а то је питање – па ко их уби?!

Kо уби тај суживот, ко заврти још јаче спиралу страдања и крвопролића, ко пуца у то заједништво својом поганом руком?
Одговор је, бар званичан „не зна се“. Некако не могу да се отмем утиску да је Србин да би му се знао и број ципела кумовог комшије, а не само идентитет. Био би јавно на стубу срама у федералним медијима као „онај тамо који је исти као и онај који уби Срђана Алексића због пријатељства са Бошњаком“, злочинац који је пуцао на град да убије душу града итд. и сл. до цитата из романа Добрице Ћосића.

Не знам да ли је био обичај да Срби пуцају на оне који су покушавали побјећи из подјељеног града на Грбавицу, није ми јасно ни да ли су Срби пуцали на Олгу и Суаду са сарајевског хотела, иако су знали да ће бити опкољени и ухапшени.

Бар је то верзија федералних медија – Kараџићеви тјелохранитељи су наводно убили Олгу и Суаду, али, ето, иако их је газија Јука похапсио не зна се ни ко су нити је икада доказано из чега и како их убише.

Kо уби Бошка и Адмиру – не зна се, ко уби Олгу и Суаду – не зна се, ко уби Милицу, Наташу, Данила итд. није ни важно зар не, битно је да су „ћетници држали град у опсади“ и гранатирали, а понека снајперска жртва је, ето, као остала симбол те опсаде без обзира ко је убио. Ваљда Срби убијају, а ови други „непознати“ само лишавају живота да би послали поруку…
Ех, са Бошком и Адмиром је умрло заједништво, али и много више од тога драго Сарајево, умрла ти је душа јер кријеш и данас убице. Срами се…”