Порталу Катера јавио се читалац са молбом да објавимо његову причу, а све у циљу подизања свијести о друштвеној и појединачној одговорност, али и проналаску одговора на питање да ли линија разграничења треба да буде препрека у пружању помоћи особе у невољи.

Како истиче, радња приче се дешава на линији разграничења на Добрињи 4, у парку, између улица Петра Тијашића у ФБиХ и Трга илиџанске бригаде у Републици Српској.

Писмо преносимо у цјелости.

Са прозора оближње зграде кратко сам посматрао човјека у видно алкохолисаном стању. Пажњу су ми привукла два полицајца федералног МУП-а, која су одређено вријеме стајала поред њега, након чега су му помогли да устане и сједне на оближњу клупу. Недуго након тога су отишли, а човјек је опет пао са клупе и лежао у трави.

Немогавши то гледати, а и помало забринут за стање тог човјека, позвао сам федералну хитну помоћ, претпостављајући да је то њихова надлежност. Обавијестили су ме да ће контактирати полицију и јавити ми исход. Послије неколико минута су ме позвали и рекли ми да је патрола била, да је човјек пијан, те да је то надлежност Полицијске управе Источно Сарајево, али да, ако сматрам да нису у праву, позовем федералну полицију. То чиним, и полиција ми саопштава да ће поново послати патролу. Послије, отприлике, сат времена, федерална патрола полиције и даље није дошла, а за све то вријеме човјек лежи на земљи, повремено покушавајући да устане. У једном од покушаја пада и удара главом од бетон и остаје непомично да лежи, вјероватно без свијест. 

Позивам Полицијску станицу Источна Илиџа, објашњавам ситуацију и да је човјеку потребна помоћ. У врло кратком периоду, припадници ове станице долазе и након констатовања стања, зову хитну помоћ из Источног Сарајева, која долази и збрињава човјека.

Вјерујем да ће ова прича покренути лавину коментара, али ако мало трезвено размислимо ради се о људском животу и исходу који је, можда, могао бити кобан. Неко ће прокоментарисати и зашто му ја нисам помогао. Па, гледао сам ситуацију из зграде, 200 метара удаљене од мјеста дешавања, на којем су били присутни припадници полиције, и мноштво грађана који су пролазили поред човјека који лежи. Нисам ни посмислио да се, ама баш нико, неће сјетити да помогне.

У суштини, није важно коме је помоћ требала, него чињеница да линија разграничења може бити препрека у пружању помоћи повријеђеној особи. Зар границе постоје када треба помоћи људима у невољи?

Да се неким случајем полиција из Полицијске станице Источна Илиџа понашала као федерална, човјек би остао да лежи, а прича би се завршила са ко зна каквим крајем.

Велика похвала иде нашим полицајцима који су, без "наглабања" да ли човјек лежи метар овамо или онамо од линије разграничења, експресно дошли на лице мјеста и помогли му. 

Јуче је тa помоћ требала једном човјеку, сутра може требати било коме од нас.