"Вероватно је да се већ слегла твоја хумка. Не распознаје се, можда, ни твоје име на малом дрвеном крстићу којим су твоји другови што су те волели обележили место где ћеш вечно остати.

Ми смо се, сем твоје мајке, увелико утешили за тобом и сад, кад говоримо о теби ми, уз твоје име, кажемо покојни тако, као да ништа није природније било од тога да ти погинеш у двадесетим годинама на чукарима добропољским. И као што се нико, сем твоје мајке, није о теби интересовао док си био жив, тако исто и још мање ће се о теби неко распитивати после твоје смрти. Ти си био, ти си живео тако мало, с тобом је свршено, драги брате.

Кад си био мали ти си највише волео да играш „дућана“. У то време ја сам био у оном добу дечака који се поноси што у фамилији има и млађе деце од њега. И тада ми је увек падало у очи то да ти више волиш да играш „дућана“ него „војске“. А кад си мало поодрастао ти си као шегрт ступио у трговачку радњу са пуно воље. Посматрао сам те и у том времену како предано вршиш своје послове, да би твој господар био потпуно задовољан с тобом и да би о Ђурђевдану и Митровдану могао донети својој сиротој мајци, која је радила туђе, оно мало злехуде зараде. Твој отац био је државни чиновник и после свога вишегодишњег поштеног рада и своје смрти, оставио је твојој мајци и деци 24 динара месечне пензије. Ти ниси знао да кривиш ни државу ни друштво што се тако мало одужило твоме оцу који је, по причању свих који су га познавали, био савестан и врло вредан, али си разумевао да је оно чиме располаже твоја мајка врло мало и да је потребно да је ти са своје стране што пре помогнеш. То је био смисао твога живота, то је била сва твоја амбиција, то је био твој идеал и он би то остао да си ма колико живео.

Ти ниси служио војску јер је на тебе пао терет храниоца породице; ти си, уосталом, за њу био и неспособан према своме физиолошком саставу. О њој и њеном позиву ти никад ниси ништа ни мислио и војник те је интересовао само утолико уколико је имао нарочиту униформу. Сећам се како си посматрао кад смо се ми, твоји рођаци, вратили из турског и бугарског рата. Као поуздано могу да закључим да си се ти чудио: како људи могу бити одвојени од својих послова ради нечега што није њихов непосредни интерес. Тако је било твоје васпитање, јер ти осим организације коју си са друговима имао ради прославе Ђурђевског уранка других организација ниси ни познавао. Ти си знао само и искључиво за дуг који имаш својој мајци и ни за какав други дуг, и у ствари, ни према коме другом ниси ни имао какве било одређене обавезе; ти си био убеђен да само и искључиво припадаш њој и никоме другом и то ти се тешко могло оспорити.

У последњем рату, у јесен 1914, кад сам се враћао на фронт ти си пошао са мном као неборац у штабу једног допунског батаљона, који је ишао у састав свога пука. Дошли смо били до Вреоца, где је наш брат Омил био на предстражи према непријатељу, који је већ био стигао у срце наше земље. Знам да сам те тада био послао да се са Омилом видиш и поздравиш. Али после кратког времена од твог одласка ти си се вратио к мени блед, престрављен и без даха. Једна граната профијукала је преко твоје главе, неколико пушчаних зрна прозујала су поред твојих ушију и ти си се вратио.

То је било први пут у твоме животу да ти осетиш сличан страх; помисао да си могао погинути ужаснула те је и ти си се препао приликом прве могућности да можеш унесрећити своју мајку. Те ноћи преноћили смо нас тројица у једној малој кућици пуној прљаве сламе и памтим да ти никако ниси могао заспати и да си први пут тада преда мном пушио цигарету за цигаретом нервозно и замишљено.

Од тада ми смо се видели само неколико пута а на Крфу тебе су узели за борца. Ја сам страховао за тебе и рђаве слутње никако ме нису остављале. А после прве борбе коју је твој пук имао Омил ми је јављао: „12. августа Звездан погибе. Били смо у истој чети.“

Ја те нисам видео онога дана кад си пао, мили брате. Али тачно могу да замислим какав си изгледао у борби и онда кад је твоје детиње срце престало да куца. То ми није тешко да погодим, јер сам познавао и твоју душу и твоје мисли.

Сирото јагње наше! Ти си морао бити изван себе кад си кроз убиствену ватру трчао у стрељачком строју. Ти си се унезверено освртао на све стране да нађеш место које би те заштитило, ти си ту заштиту очекивао од својих другова који су били поред тебе и на које си се уплашено обазирао; за тебе је несхватљиво било зашто се неко труди да те убије. Али ништа даље од тебе није било него помисао да ти другога убијеш. Ти си ишао међу својим друговима и не поимајући зашто ћеш међу њима. Све оне дужности о којима су ти твоје старешине раније говориле ти си моментално заборавио, ти их, уосталом, како ваља никад и ниси могао разумети. Твоја је пушка остала неогарављена, твој бајонет неокрвављен; и једног тренутка док си ти усплахирено тражио заклон од смрти које си се ужасно бојао, непријатељско зрно заклало те је. И док је из мале ране текла крв твојих младих година, а ти лежао на земљи окренут сунцу које се рађало, дотле су твоји другови на твоме избезумљеном лицу морали читати очајан и јасан израз: Јадна моја мајко!"

10. септембар 1916.

(Драгиша Васић, „Сабране приповетке“, Просвета, Београд, 1990.)