Три сина житног трговца Драгојла Марјановића из Раденковића у Мачви, рођена у Шапцу, били су примјер како се брани отаџбина. Душан је био професор и потпуковник, Риста славни фото-репортер „Њујорк хералда”, а Коста официр српског санитета.

Породица Марјановића се доселила у мачванско село Раденковић за вријеме прве владавине кнеза Милоша. Највјероватније је то било тридесетих година 19. вијека кад су се на опустеле просторе Мачве насељавали претежно млади људи из Херцеговине, Црне Горе, Босне, Лике и западних крајева Србије.

Глава породице био је најстарији Митар, рођен у Раденковићу 1836. године, чији је син Велимир, рођен 1861. године добио име по деди. Митрова браћа су били Драгојло, рођен 1846, Миливоје 1949. и Нинко 1957. године. Иако је разлика између браће била и 20 година, сви су били у српско-турским ратовима од 1876–1878. године.

Марјановићи су сви били писмени. Ишли су у школу у пет километара удаљено сусједно село Глушце, јер је у Раденковићу тада није било. И њихови потомци су се школовали. Нарочито три Драгојлова сина о којима је ријеч у овој причи из Великог рата.

Драгојло Марјановић је у другој половини 19. вијека био најпознатији житни трговац, који се преселио са фирмом у Шабац око 1880. године. Најстарији син Душан је рођен 1882. и био је у својој генерацији најбољи ђак Шабачке гимназије. Постао је професор математике и једно вријеме је био директор гимназија у Смедереву и Неготину. Затим се преселио у Београд и ту постао директор Пете мушке гимназије.

Душан је био учесник балканских и Првог свјетског рата. Произведен је у чин резервног потпуковника артиљерије. У вријеме Колубарске битке имао је велике заслуге за ослобођење Шапца, града који је, како је сам говорио, највише волио на свијету, а морао је да нареди својим артиљерцима да сруше торањ Саборне цркве у центру града како би уништили непријатељско митраљеско гнијездо. Преминуо је 1958. године и почива у Земуну. Они који су познавали професора Душана говорили су да је био сјајан педагог и бриљантан официр, бранећи част отаџбине.

Душанов млађи брат је Риста Марјановић, славни фото-репортер „Њујорк хералда”, рођен 1886. године, о чијим је ратним репортерским подвизима „Политика” у више наврата писала. Био је ђак Шабачке гимназије и студирао сликарство.

Ристину изложбу фотографија са ратишта српске војске отворио је 1916. године предсједник Француске Рејмон Поенкаре. Свијет је видио сва недјела која су чинила по Србији нељудска бића у лику аустроугарских војника. Током рата био је све вријеме уз српску војску и имао статус официра у команди за информисање. Умјесто тога, могао је да мирно живи у Паризу као представник америчке штампе за Европу, гдје је имао кућу и аутомобил. Риста је након ослобођења 1919. године основао Авалу, прву новинску агенцију на тлу некадашње Југославије. Преминуо је 1969. године у Београду.

Најмлађи Драгојлов син Коста рођен је 1888. године. Био је ђак генерације у Шабачкој гимназији и један од најбољих на студијама фармације. У балканским и Великом рату био је резервни официр санитета. Могао је да избјегне ратне тешкоће, јер је имао прилику да оде у Швајцарску на специјализацију, да припреми докторат из фармације.

Коста је као и сви његови Марјановићи имао на уму да је одбрана Србије најсветије што може бити. Током рата разболио се и и пред сам крај 1918. године отишао је у Швајцарску, али не ради доктората, већ да се лијечи. Убрзо је тамо преминуо.

Иза ове тројице Марјановића остала је лијепа прича како су се браћа први пут послије вишегодишњег ратовања сасвим случајно срела у једној солунској берберници. Истога дана, у исти час, као по договору, један за другим улазили су у берберницу и питали се откуд ти. Подшишани и обријани у Солуну су наишли на војнике Шестог пука Дринске дивизије у ком су били њихови земљаци из Раденковића.

Одушевљењу није било краја. Славни фото-репортер Риста је то овјековјечио сликом, али и ријечима да ће сви који су на слици доћи кући живи. И дошли су, о чему је писано у „Политици”.

Угледних и образованих Марјановића данас има и у Раденковићу и у Београду.

Пише: Миомир Филиповић