Једна флашица за воду, уколико се не рециклира, остаје у природи 450 година. Научници покушавају да пронађу ензиме који ће убрзати процес распада пластике, како би смањили пластични отпад.

Један ензим који се налази у природи „једе“ пластику рекордном брзином. То би могло да буде рјешење за планине пластичног отпада широм свијета.

Један тим истраживача је током претраживања мале депоније у Лајпцигу пронашао седам ензима који су били потпуно непознати до сада. Њихов задатак током претраге је био да покушају да пронађу протеине који би разграђивали ПЕТ пластику.

ПЕТ је врста пластике која се највише производи на свијету, а која се обично користи за флаше за пиће или паковања за воће и поврће. То је пластика којој треба изузетно дуго времена да се распадне у природи. Примјера ради, једна флашица за воду, уколико се не рециклира, остаје у природи 450 година. Из тог разлога научници покушавају да пронађу ензиме који ће убрзати процес распада пластике, како би смањили пластични отпад у свијету и тиме редуковали катастрофални утицај који пластика има по живи свијет у природи.

Конкретно, није било претјерано много очекивања приликом узимања ових узорака, рекао је Кристијан Зонендекер, научник који је предводио истраживање.

То је било тек друга депонија по којој су копали и сматрали су да су ензими који разграђују ПЕТ пластику ријетки.

Али један од тих ензима, назван ПХЛ7 их је изненадио. Успио је да „изједе“ читав комад пластике за мање од једног дана. То је два пута брже од ЛЦЦ-а, стандардног ензима који се данас користи у експериментима са ПЕТ пластиком.

Како би се увјерили да њихово откриће није случајно, научници су упоредили могућност два ензима да разграде ПЕТ пластику. Резултат је био исти. Нови ензим је био далеко бржи.

- Мислио сам да ћемо морати да узимамо узорке са стотина локација прије него што наиђемо на неки од ових ензима. Али очигледно је да свугдје у природи постоје ензими који то раде - рекао је Грејем Хау, који проучава деградацију ПЕТ пластике на Универзитету Квинс у Онтариу, Канади, а који није био дио овог научног тима.

Свеприсутност ПЕТ пластике

Иако се ПЕТ пластика може рециклирати, не може се биоразградити. Попут нуклеарног отпада, када се ПЕТ пластика створи, она никада не нестаје. Може се само преобликовати у нове производе. На примјер, од рециклираних флаша за воду може се направити торба, али квалитет пластике слаби са сваким циклусом рециклаже.

Већина ПЕТ производа се на крају претвори у тепихе или торбе, које у највећем броју случајева заврше на депонији.

Постоје два начина да се ријеши овај проблем. Први је да се обустави производња ПЕТ пластике, али је материјал толико свеприсутан, да чак и када би компаније престале да га производе данас, и даље би постојали милиони празних боца или торби расути по природи.

Други начин је да нађе систем за разградњу пластике. Научници већ деценијама покушавају да пронађу ензиме који ће то успјети. Откриће ЛЦЦ-а из 2012. представљало је велики помак, јер је то био први ензим који је успио да разгради пластику.

Открили су да ензим не прави разлику између природних и синтетичких полимера. Умјесто тога, препознао је ПЕТ пластику као природну супстанцу и изједао исто као и природни полимер.

Побољшање постојеће технологије

Од открића ЛЦЦ-а, научници попут Зонендекера су тражили нове ензиме који једу ПЕТ у природи. ЛЦЦ је ефикасан, али има ограничења, с обзиром да су му и даље потребни дани да разради пластику, а реакције морају да се одвијају на веома високим температурама.

Други научници и истраживачи покушавају да докуче како ЛЦЦ може да буде ефикаснији. То тренутно ради компанија „Карбиос" у Француској, која прави ЛЦЦ ензиме тако да они буду бржи и ефикаснији. Истраживачи са Универзитета Тексас у Остину недавно су уз помоћ вјештачке интелигенције направили протеин који једе ПЕТ за 24 часа.

Код оваквих истраживања се иде од ствари које су познате, при чему научници само побољшавају оно што је већ откривено. Иако ће овај тип инжењеринга бити неопходан док истраживачи покушавају да створе оптимални ензим за разградњу ПЕТ-а, Зонендекеров рад показује да је ово тек врх леденог бријега у смислу потенцијала ензима који се појављују у природи.

Научници сматрају да још није достигнут максимум онога што може да се уради са овим ензимима у односу кад је у питању разградња ПЕТ пластике.

Нова метода разградње за неколико година

И Зонендекеров нови ензим има ограничења, преноси РТС. Иако може да разбије пластична паковања, још увијек не може да разгради флаше. ПЕТ пластика од које су ове боце направљене је растегнута и стога је додатно хемијски измијењена на начин који је другачији од обичних пластичних паковања. Његов тим је већ осмислио методу којом се слаби ПЕТ пластика прије него што се на њој примијени ензим, али тај експеримент је још увијек у току.

Зонендекер сматра да би технологија која користи ПХЛ7 за разградњу ПЕТ пластике у великим размјерама могла да буде спремна за око четири године, што би биле добре вијести кад су у питању напори да се заштити животна средина и смањи пластични отпад, преноси РТЦГ.