Већ 25. годину заредом на овај дан свијет слави поезију. Прије нешто више од двије деценије, 21. март проглашен је Свјетским даном поезије од стране УНЕСКО-а, 1999. године. Сврха овог дана је промоција читања, писања, објављивања и поезије у школству широм свијета; али и „давање нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима” (извод из УНЕСКО извештаја при дефинисању овог дана).

Рођена кад и прољеће, поезија постоји колико и људска душа, тачније, онда кад је душа проговорила, почела је да пјева, да ниже стихове, да описује своја осјећања, да ствара ритам, да ствара риму, да се моли. У далекој прошлости Дан поезије био је дан рођења њеног првог родитеља, Вергилија, а код нас овај дан би се могао славити кад год се родио пјесник код Срба, а много их je.

Поезију је понекад тешко објаснити. Они који је стварају, читају и воле то можда најбоље знају. Ја ћу покушати пренијети вам смјернице како је ја доживљавам. Она је умјетнички жанр, понекад и више од тога. Паучина накупљена на сва сјећања икад стечена, паучина накупљена на све снове икад сањане. Означава лијепу књижевност и жанр у цјелини, конкретан израз људског духа у умјетнички осјећајном и ритмичком језику. Познати француски пјесник, Жак Превер поезију је описао рекавши: „Поезија је оно што се сања, оно што се замишља, оно што се жели, и оно што се често догоди. Поезија, то је стварније и корисније име живота.“

Разне се теме провлаче кроз пјесништво: љубав, смрт, родољубље, дјетињство. Ја ћу искористити овај дан да вам пренесем неке мени драге стихове у славу данашњој слављеници.

Santa Maria della Salute – Лазе Костића, можда је и најљепша љубавна пјесма у српској књижевности. Посматрајући цркву у Венецији, пјесник је испјевао пјесму о вољеној жени, Јелени Ленки Дунђерској. Он пјева о љубави коју тек у заносу пророци слуте. О љубави коју само њих двоје могу разумјети и о искуству које је свијету непознато, али је блиско помјерању граница васионе. Љубав је управо оно што ову пјесму диже на пиједестал српског пјесништва, високо изнад свих.

Santa Maria della Salute – Лаза Костић

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,

на ком се, устук свакоје злости,

блаженој теби подиже двор;

презри, небеснице, врело милости,

што ти земаљски сагреши створ:

Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит лепоту,

сводова твојих постати стуб,

него грејући светску грехоту

у пепо спалит срце и луб;

тонут о броду, трнут у плоту,

ђаволу јелу а врагу дуб?

Зар није лепше вековат у те,

Santa Maria della Salute.

Опрости, мајко, много сам страд’о,

многе сам грехе покајо ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма’;

за чим сам чезно, чему се надо,

све је то давно пепо и пра’,

на угод живу пакости жуте,

Santa Maria della Salute.

Опјевали смо и у душу садили многе илузије. Пјесници то умију. Ријетко шта виде просто и површно, па свему настоје дати посебну чар. Тако је и чувени Дучић са својом пјесмом „Песма жени“ мој неизоставан одабир.

Песма жени – Јован Дучић

Од мог привиђења ти си цела ткана,

твој плашт сунчани од мог сна испреден.

Ти беше мисао моја очарана,

симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит’ си постојала.

Рођена у мојој тишини и тами,

на Сунцу мог срца ти си само сјала

јер све што љубимо – створили смо сами.

На дан њеног венчања – Велимир Рајић

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:

Да Бог да сунце среће да ти сија!

Све што год почнеш свршила у срећи!

Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим

Кад звоно верне у цркву позива…

Ја нисам знао да те тако волим.

Проста ти била моја љубав жива!

Многе Ане могу да буду срећне што носе ово име опјевано у пјесми:

Како Ана решава укрштене речи – Бране Петровића

Ја могу на њеној усни да спојим море с цветовима!

Могу у њеној држави да будем референт за кишу!

Могу под њеним прозором да имитирам дунав,

ил неке друге вулкане,

могу да се закунем

у све што имам,

и немам,

да свет постоји због Ане.

Какве су њене намере

кад све друге сахрањује

само мене оживљава –

има ли Ана

стварног разлога

да буде тако лепа кад спава?

Узалуд је будим – Бранко Миљковић

Будим је због зоре због љубави због себе због других

будим је мада је то узалудније неголи дозивати

птицу заувек слетелу

сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема

та жена са рукама детета коју волим

то дете заспало не обрисавши сузе које будим

узалуд узалуд узалуд

узалуд је будим

јер ће се пробудити друкчија и нова

узалуд је будим…

Надам се да сам у претходним редовима успјела да у вама пробудим жељу да узмете омиљену књигу поезије и нађете тај обиљежени стих, подвучен јер сте се у њему пронашли. Подвукли сте га танко, графитном оловком, да би му се вратили. Учините то сад.

Ја ћу вам оставити још неке у овом тексту, да вам буде подсјетник и током цијеле године на неке лијепе стихове. Нека ово буде мали кутак за бијег од свакодневних бесмислица.

Наша књижевност нуди нам још прегршт пјесама о жени и љубави. Маестрално су о томе писали и Дис и Шантић и Ракић. Много би се о теми љубави могло причати и код Црњанског и многих других пјесника наше богате књижевности.

Читајте и волите.

„Моја љубав”- Јован Дучић

„Кроз поноћ” – Ђура Јакшић

„Никад више” – Матија Бећковић

Мило створење које си сад сена

Мили пепео само успомена

А та је сена и та успомена

Мој једини живот и једина жена.

Ти мало рушче – цео свет би дао

Кад бих те још само једном угледао

Како идеш кући у наручју с цвећем

(А ја те с прозора гледам – и не трепћем).

„Обична песма” – Милан Ракић

„Далеко у нама” – Васко Попа

„Икона“ – Мирослав Антић

„Санта Мариа делла Салуте” – Лаза Костић

„Мизера” – Милош Црњански

„Можда спава” – Владислав Петковић Дис

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;

Не знам место на ком живи или почива;

Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;

Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,

Изван ствари, илузија, изван живота,

И с њом спава, невиђена, њена лепота;

Можда живи и доћи ће после овог сна.

Можда спава са очима изван сваког зла.

У мојој глави станујеш – Стеван Раичковић

 У мојој глави станујеш: ту ти је

Соба и мали балкон с ког пуца

Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца

Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке

Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

 (Док за то време, можда: неопрезна

Стојиш на неком рубу, испред замке…)

Неизоставни су и Алекса Шантић, Бранислав Брана Црнчевић, Бранко Радичевић, Десанка Максимовић, Добрица Ерић, Душан Васиљев, Душан Радовић, Душко Трифуновић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Љубивоје Ршумовић, Милан Ракић, Мира Алечковић, Мирослав Мика Антић, Оскар Давичо, Перо Зубац, Петар Петровић Његош, Раде Драинац, Васко Попа, Влада Стојиљковић, Војислав Илић и други.

Скромно и на крају дарујем вам и своје стихове посвећене свим пјесницима овога свијета.

Перо ( у мом случају „Ишчашено“)

Мислиш пјеснику је лако да пише

да узме перо и пореда слова,

да ослушне душу како мирише

да нађе степенице до нових снова.

Ако си слутио ту лакоћу

не чекај више ниједног часа,

узми оловку, наоштри срце

и пусти мисао да таласа.

Вратиће се тада љета и зиме,

кораци изнад земаљске коре,

слагаће се новорођене риме,

– били једном старац и море.

Свједочиће на папиру све те ријечи,

што спаваше у грудима малог лудака,

да му од пјесме нико не би пречи,

доживотно проглашен за чудака.

Рећи ћу вам још и ово. На конкурсу који је расписало Друштво за српски језик и књижевност Србије, у оквиру манифестације „Март – мјесец српског језика“, ријеч која је обиљежила протеклу годину је „исцјељење“, а омиљени стих из народне поезије је из пјесме „Зидање Скадра“, који гласи „Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану, те је жалим прегорет` не могу“.

На конкурс за ријеч која је обиљежила протеклу годину стигло је 410 ријечи које су послали ученици из више од 50 градова и села широм Србије, али и из Бањалуке, као и Љубљане, Москве и других градова у којима живи српска дијаспора.

Исцјељење душе нека буде и ваш свакодневни задатак. За сваки дан, један стих.

Пише: Бојана Марковић