Још од свог оснивања, средином XV вијека, Сарајево се развија као сложен градски организам који се својим положајем и урбаном структуром природно намеће као економски, политички и културни центар једног ширег географског и историјски дефинисаног подручја.

Различити цивилизацијски и привредни токови између Блиског истока, Медитерана и средње Европе вијековима иду једном трасом која дијагонално пресијеца Балкан по осовини Цариград – Беч. На мјесту гдје ту трасу сијече пут који из Средње Европе, долином Босне и Неретве, води према Јадрану и централном дијелу Медитерана, развило се Сарајево.

Одатле се Сарајево, на историјској позорници овог дијела свијета, у сукобу континената, у интеракцији различитих народа, култура и идеологија, јавља као град са посебном улогом и значајем.

А како је живот у Сарајеву изгледао прије више од 100 година, говоре многа свједочења и фотографије.

Прије више од стотину година, те давне 1920. Сарајеву се долазило старим путем преко Козије ћуприје, а путнику намјернику би се град у први мах испрсио моћном стијеном која темељи вратничку Бијелу табију, па би, како се приближава Бембаши, чим савлада тунел, наишао на високо уперени Бабин зуб. Гост је те давне 1920. године у град на Миљацки могао стићи и захукталим, чађавим Ћиром, па би му се, док клокоће преко жељезне конструкције бистричког жељезничког моста Сарајево указало у свој својој ширини, спремно да га прогута и заувијек у себе заљуби.

Башчаршија, Вијећница, џамије, цркве, жељезничка станица на Бистрику, Требевић, Сахат-кула тада су били главна обиљежја Сарајева.

О животу православаца, муслимана и Јевреја у Сарајеву те године свједочи и наш нобеловац Иво Андрић својим „Писмом из 1920. године“:

„Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два послије поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сат послије поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат – кула код Бегове џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева свијета! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском, а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дијели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и поспрема четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истовјетна са њом.“

Један од догађаја који је био те давне године је посјета Сарајеву Александра Карађорђевића. А како је дочекан у Сарајеву говори сљедећи цитат Београдске штампе.

„У Сарајеву се међутим целога дана грозничаво припремало за дочек великога госта. Цела је варош добила свечан облик. Свуда се видело зеленило и цвеће, а народне заставе лепршале су се по домовима свију улица. Још одмах после подне почеле су се сакупљати силне масе света пред провизорном железничком станицом. Једно за другим стизала су друштва и корпорације које су заузимале место све до Маријиног Двора. Био је велики број изасланика сељака из целе Босне и Херцеговине, у живописном народном оделу. Сви су они похитали да дочекају свога ослободиоца и присуствују овом историјском часу када Регент ступа у Сарајево- срце Босне и Херцеговине. То није било обично одушевљење већ исповест вековима сањане среће и израз жарког одушевљења после свих страдања…“

У Сарајево су 7. јула 1920. године пренијети и постмртни остаци Гаврила Принципа, гдје се и данас налазе.

За крај погледајте седмоминутни видео из 1920. године који је иако црно-бијели снимак, урађен филмски, па је могуће препознати све што је снимљено прије више од 95 година. Приказане су грађевине, од тадашње евангелистичке цркве, данашње Академије ликовних умјетности до Вијећнице, џамије, па и жељезничке пруге преко Бистрика гдје се налазила и жељезничка станица Бистрик на падинама Требевића. Снимљена је и Сахат-кула те Бегова џамија. У видеу можете видјети како су у то вријеме изгледале сарајевскe пијаце, улице, Обала, како се трговало, те како је изгледала ношња Сарајки и Сарајлија прије 100 година.