Овим ријечима почиње исповијест Алберт Андијев, Рус који је као добровољац бранио тадашњу СР Југославију током НАТО агресије од албанских терориста.

Распоређен је као снајпериста у 549. моторизованој бригади. Његово херојство огледа се, поред осталог, у томе што је, када га је терористички снајпер погодио у десно око, наставио да пуца. У рату је изгубио око, рањен је у руку и ратни је војни инвалид 100 одсто.

Пријатељство за цијели живот – Част је борити се уз Србе

Алберт Андијев данас се дружи са саборцима који су храбро бранили Косово и Метохију, а каже да се често окупљају.

– На тим заједничким дружењима увијек се присјећамо ратних времена, када смо бранили нашу земљу. Наравно, много је ту емоција. Смијемо се и плачемо, причамо… Била ми је част да се борим уз вас против далеко јачег непријатеља, јер генерално, војнички, ми смо агресоре осрамотили – каже Андијев.

Присебан

– Тог 5. маја код Суве Реке погођен сам у око… Муњевито сам размишљао. Снајпер сам пребацио на друго раме, језиком сам обрисао нишан од крви и наставио да пуцам. Осетио сам да губим свијест, некако сам се подигао и тада сам добио и други метак у руку. Био сам свјестан да ако останем да сједим, више нећу моћи да се подигнем. Саборци су ме брзо ставили на шаторска крила и однијели у позадину, из једног аута у други, па до болнице – прича Андијев.

Првобитно је лијечен у Клиничком центру у Приштини, гдје су о њему водиле рачуна и жене из Кола српских сестара. Изашао је без допуста лекара и пошао на положај, али је наишао на саборце из јединице, који су га одвели у Београд на ВМА, на лијечење.

И ратници плачу

– И љекари су били дио одбране ове земље, враћали су нас борце у живот. Нисам могао да лежим у кревету док се моји боре. Гинуло се… Проналазили смо тијела погинулих сабораца. Било је тешко. Борци су плакали, јер нико није од гвожђа. И ја сам плакао кришом. Било је и оних којима нисмо видјели сузе, али боље сузе него суви плач. Таквог човјека си морао да загрлиш, били смо једни другима подршка. На ратишту се не побјеђује само ракетама, минама, гранатама и мецима, добра ријеч много вриједи – присјећа се храбри Рус .

Андијев закључује да је херој онај који је својој земљи дао све, па и живот.

– Војници су током рата одлазили у цркве и светиње. Молили смо се. То нам је давало снагу, духовни мир. Ако имаш тај мир у себи, јачи си. Најтеже ми је пало наређење да се повлачимо, никоме не желим да доживи пораз без пораза – каже Андијев, који је послије рата остао да живи у Србији.

Оженио се, има сина Лазара, а недавно је покренута петиција да се Алберту додијели српско држављанство. Заслужио га је јунаштвом.

Кум на вјенчању генерал Делић – Свадба усред рата

Иако је било тешко, у рату су се дешавале и лијепе ствари, рађале се и велике љубави. Доказ за то су и Јуриј из Андијевљеве групе и Слађана, која је у 549. бригади збрињавала рањенике.

– Кум на том вјенчању био је наш генерал Божидар Делић, то је била једна војничка, ратна свадба у Призрену. Нисам присуствовао, јер сам тада био у болници, рањен. Сјећам се, Јуриј и Слађана су се на почетку често свађали. Било је занимљиво пратити варничење између њих двоје које се претворило у љубав, а крунисано је свадбом. Недуго после свадбе Слађана је погинула. Била је јунак, имала је срце веће од већине мушкараца – прича Алберт.