„Пробај минут мог живота” наслов је омиљене пјесме Живане Новаковић (19) из Патковаче код Бијељине. Не без разлога… Живана, њена браћа Љубиша (22) и Михајло (21), све троје имају сметње у развоју и живе у тешкој немаштини.

- У свакој тужној пјесми ја се нађем. Погађају ме у срце! – истакла је Живана, испричавши и како вријеме утиче на њено расположење. А није сваки дан сунчан…

Иако су свјесни свог стања и упркос проблемима са којима се суочавају, било да су здравствени, друштвени или социо-економски, широки осмијеси на њиховим лицима су ту. Упркос свакодневним мукама, које су већини нас непојмљиве, Новаковићи воле живот!

Фото: srbizasrbe.org

- И ја сам љубитељ домаће музике. Опушта мисли и помаже ми да заборавим на бриге. Највише волим да слушам Слобу Радановића, Дарка Лазића и Емира Ђуловића. Некад, кад имам нешто сиће, волим отићи и у кафић на каву. Сам одем, неће нико са мном. Бринем и око стоке, набавио отац да бисмо се прехранили – прича најстарији Љубиша, код кога су симптоми мало мање изражени у односу на брата и сестру.

Фото: srbizasrbe.org

- Не поред других, него са другима у игри, раду и учењу – слоган је васпитно-образовне установе за дјецу са потешкоћама интелектуалног функционисања у коју су млађи Новаковићи својевремено ишли. Слоган одлично описује за чим они вапе. Нажалост, иако има добрих људи који им помажу, осуђени су на самоћу и живот у катастрофалним условима.

Фото: srbizasrbe.org

- Мојој дјеци највише фале друштво и кућа. Имају они неких другова, али их немају гдје довести. Овдје је баш катастрофа, кад неко и дође сједне испред, стид их је ући. Нажалост, Живана и Михајло нису дуго ишли у ту школу, правили су неред. Цурица је пар пута пробала исјећи себи вене, јели су свеске, цијепали документа, морам стално уз њих бити. Ја бих највише вољела да су они како треба, да имају посао, да добијем унуче. Најсрећнија бих била да није оваква судбина наша, да не тражим ничију помоћ. Али шта ћу? Тежак је живот мој – рекла је мајка Зорица, невидљива хероина!

Фото: srbizasrbe.org

Зорица се заиста лавовски бори и, што је најважније, не губи наду. За огроман крст који носи чека је сигурна плата на небесима. Значило би јој и кад би јој се некако олакшао и овоземаљски живот, бар да дјеци не мора храну узимати на вересију, те стално изнова враћати дугове од ионако прениских примања. Да се не дешава да по пола дана немају ни шта јести. Подијелила је са организацијом "Срби за Србе" и шта јој најтеже пада…

- Најтеже је просити, срце се укочи када рекнем некоме имаш ли двије марке. Да им купим љеба да једу. Водим их и у манастир, сваког дана се молим Богу да нам сутрашњи дан донесе срећу, да и мени Сунце сине. Али страх ме је. Страх ме је ко ће да их пази кад мене не буде, ђе ће они? Ал’ шта ћу? Нек су они мени живи и здрави. Они су моје све. Они ми дају снагу да се борим, све ћу за њих дати. И нека су они тако, али су моји – испричала је плачући и ударајући руком по срцу.

Исту бригу дијели и отац Зоран. Из организације "Срби за Србе" нису га упознали пошто је био у надници. Да би бар некако могли преживјети, са својих шездесет година по највећој врућини од седам до седам обавља најтеже физичке послове. Учествовао је и у стварању Републике Српске.

- Мој је супруг био на ратишту четири године. Бранио је српски народ и Републику Српску. Сада прима свега 84 марке борачке накнаде, што није чак ни 50 евра. Мој је човјек мени највећа подршка. Види он да ми није лако, а није ни њему. Подржавамо се у свему и поносна сам на њега. Бори се колико море, иако је и он оболио – додала је Зорица.

Мајка Зорица је најмање причала о себи, иако и она има гомилу здравствених проблема (аритмија, притисак, болови у глави, бубрези...). На једно око скоро и не види. Принуђена је чак и на руке да пере одјећу (углавном подерану), за шта воду грије некад у лонцу, некад у флаши на сунцу. Али није кивна, каже „свако има своје муке у ово вријеме”.

- Немам ни електрични шпорет, ложим цијело љето. У мене је 50 степени, а напољу 40. Шта ћу? Надам се у добре људе да ће ми помоћи. Ко море, а ко не море да опет Бог чува и благослови.

Фото: srbizasrbe.org

И могла би се књига исписати о овим јунацима и свему оном што проживљавају. Могли бисмо и читав извјештај посветити само условима у којима живе, од неадекватног купатила и недостатка кревета, преко огромне влаге и напуклих прозора, до бубашваба и мува које у великим бројкама доприносе сабласним условима. Да не помињемо да им каблови до куће пролазе кроз грање, па било какво невријеме може хаос да направи!

Могао би се снимити и читав филм о најмлађим Новаковићима. Филм с насловом „Воља за животом!” Својим осмијесима, ведрином и причљивошћу сигурно би нас научили многим важним животним лекцијама, а понајвише да бар будемо захвални на свему што имамо.

Фото: srbizasrbe.org

Размишљали смо да ли уопште да истичемо ову причу у први план, али они то заслужују. Новаковићи заслужују и желе да се за њихову причу чује. Оно што не заслужују јесу окретање главе и заборав!

Хуманитарна организација "Срби за Србе" зато упућује позив свим добрим људима да учинимо све што је до нас да им бар пружимо боље услове за живот. Не можемо ријешити све проблеме ове породице, али можемо им на конкретан начин показати да смо уз њих. Испод су сви начини за донирање путем којих ћемо прикупљати средства за реновирање, завршетак и опремање њихове куће, а ко жели да им и директно помогне за текуће трошкове које имају, нека нам се јави да га повежемо са породицом.