“Живела је живот који јој неће дати умрети, јер је име бесмртно свију оних, који су осећали и радили за свој род”, овако је о првој српској сликарки Катарини Ивановић забиљежио архитекта и утемељивач српске археологије Михаило Валтровић, изрекавши велику истину о њој и о другима који су стварали умјетност.
Име Катарине Ивановић која не само да је била прва жена српског сликарства, већ и прва жена академик, везано је тако за њена велика дјела - разнолике портрете и мртву природу, који су најдоминантнији у њеном стваралаштву.
- Њено воће и остале мртве ствари јединствене су, а и најбоље су у тој врсти старије наше уметности - записао је о овој сликарки, од чијег одласка је прошло 140 година, Вељко Петровић.
У знак сјећања на ову сликарку, осврћући се на њена дјела и мотиве на њима, издвојили смо неколико слика, на којима су, на различите начине, изражени мотиви из историје, забиљежени детаљи мртве природе, али и раскош различитих људских лица и њихове одежде. У изобиљу њених слика које су углавном чуване у Народном музеју у Београду издвојили смо дјела “Освајање Београда”, “Италијански виноградар”, “Данило Р. Данић”, “Корпа са грожђем”, “Анка Ненадовић Топаловић” и “Дочек Српкиње Јелене, угарске краљице”.
“Освајање Београда”
Ово дјело Ивановићеве, једно од најпознатијих, рађено техником уље на платну, насликано је у периоду од 1844. до 1845. године и приказује освајање Београда крајем 1806. године од стране српских револуционара током Првог српског устанка.
- Током студија у Минхену читала сам “Историју српског народа”. Желела сам да на свом платну осликам битку Мирка (Апостоловића). Са седам другова успео је да уђе у град ноћу док су муслимани славили Рамазански бајрам и нису ни помишљали на опасност. Мирко је са друговима убио стражаре на градској капији. Њихова пуцњава била је сигнал за остале - навела је Ивановићева о овом дјелу.
Када ју је 1874. године, као једну од четири слике, понудила галерији историјских портрета, створено је језгро онога што је требало да постане Народни музеј. Слика је данас изложена у Народном музеју у Београду.
“Италијански виноградар”
Једно од дјела које је данас дио сталне поставке Народног музеја у Београду јесте њена слика “Италијански виноградар”.
Ово дјело настало је 1842. године и како у својој студији биљежи Љубица Д. Поповић, слика је инспирисана њеним путовањем у Италију.
- Ово дјело сврстано је у једно од најбољих, јер комбинује два боља аспекта њеног сликарства - људску фигуру и мртву природу. Фигура обучена у смеђе прави је контраст плавом небу у позадини - биљежи Поповићева и наглашава посебност боја на одјећи и на грожђу, који од ове слике стварају складну цјелину.
“Данило Р. Данић”
Једна од њених значајних слика јесте и дјело портрет Данила Р. Данића, који приказује младића у бијелој кошуљи с књигом у руци.
Народни музеј у Београду биљежи како је тек 1984. године за сталну поставку дјела 18. и 19. вијека откупљен овај портрет.
- Дјело је исте године представљено на великој изложби Катарине Ивановић у Галерији САНУ и потом је уврштено у сталну поставку Народног музеја - наведено је у музејској публикацији о развоју збирке српског сликарства 18. и 19. вијека.
“Корпа са грожђем”
Дјело “Корпа с грожђем” једно је од њена три дјела на којима је мотив корпа са грожђем. Ова композиција настала је крајем 1837. године или почетком 1838. Одише свјежином и љепотом те симболише пролазност природе, времена и живота.
- О својој мртвој природи са грожђем могу да напишем да је она управо сада изложена на изложби у Пешти и да су је због зависти обесили тако високо на зиду да се техника извођења не би видела - забиљежила је сликарка 1873. године, како је наведено у биљешкама Народног музеја у Београду гдје је и данас изложена.
“Анка Ненадовић Топаловић”
Један од портрета, поред истакнутих портрета Симе Милутиновића Сарајлије или кнегиње Персиде Карађорђевић јесте и слика младе Анке Топаловић, рођене Ненадовић, у раскошној одори с ружама у рукама.
- Ознаку “први” у српском сликарству овај портрет заслужује у још две категорије: реч је о најранијем портрету жене којег је насликала жена те о првом портрету у укупном корпусу српског сликарства где је жена приказана у екстеријеру. За разлику од Хабсбуршке монархије у којој је међу српском грађанском популацијом женски портрет уобичајен, портретисање жена у Кнежевини, све до половине века, било је резервисано за највиши слој, односно припаднице кнежевских и најугледнијих породица - записано је о овој слици у зборнику Народног музеја, у којем су о дјелима Ивановићеве писале Марина Врбашки, Данијела Королија Црквењаков и Невена Ђоровић.
“Дочек Српкиње Јелене, угарске краљице”
Дјело инспирисано историјом, уз “Освајање Београда” или слику “Патријарх цариградски анатемише раскош” јесте и слика “Дочек Српкиње Јелене, угарске краљице”.
Књига приказује долазак у Београд српске принцезе Јелене, кћерке великог рашког жупана Уроша Првог и супруге краља Беле Другог.
Ово дјело, тамнијег тона, уз изражене јаке нијансе црвене и жуте завршено је 1869. године.
Пише: Миланка Митрић/агенције
