Послије 12 година борбе за потомство, шест природних трудноћа од којих се пет завршило спонтаним побачајем, а једна порођајем у шестом мјесецу са мртворођеном бебом, послије два различита тумора на материци од којих је један био потпуно непознат љекарима, родио се Гаврило, храбри дјечак од 4.200 грама, ког су родитељи Александра (35) и Милош Ивковић (33) из мјеста Радљево код Уба чекали као озебло сунце.

Александра је, упркос свим лошим прогнозама љекара да може да изгуби „главу са рамена“, изабрала да буде мајка.

Александра није жељела да одустане, није могла да дозволи да јој „тек тако“ изваде материцу јер, како ће, онда, имати бебу?

Иако је имала толико безуспјешних покушаја, чак пет спонтаних побачаја, па и превремени порођај који су љекари морали да јој изазову и да умртве бебу јер се није развијала како треба, она није одустајала.

Борила се психички, физички, побиједила своју дугогодишњу исцрпљеност, туморе, а онда је ухватила супруга под руку и рекла: Да, ми идемо на вантјелесну оплодњу, још то нисмо покушали. И успјели су. Обоје. Из првог пута.

Родио се Гаврило, 29. августа, дан послије Велике Госпојине, када се Мајка Божија, мајка Исуса христа, успела на небо.

Фото: nova.rs/приватна архива

Има нешто, каже Александра. Има нешто због чега је баш њој одређено да буде мајка. Мораш вјеровати, мораш се борити, а прије свега – никада не смијеш одустати.

Ово је прича једне Александре која се са само 23 године упустила у борбу за потомство. Боље рећи, у борбу за опстанак и голи живот.

Почетак почетка

Александра и Милош се забављају од 2011. године. Иако релативно млади, обоје су од самог почетка, када су и почели да живе заједно, планирали породицу.

- Супруг је две године млађи од мене, међутим био је потпуно зрео и одлучан. Желео је дете, као и ја. Трудноћа се није десила тако брзо као што смо мислили. Тек 2014. године, бета је показала да нам стиже беба. Нашој срећи није било краја. Јеее, бићемо мама и тата. Међутм, у 13-о недељи, када сам била на ултразвуку, доктор није уочио срчану радњу код плода. Туга и бол. Ем прва трудноћа, ем смо млади и неискусни. Али смо врло брзо прегурали чињеницу да бебе више нема јер су нам то баш сви говорили: Млади сте, биће. Што у неку руку и јесте тачно. Мора бити - почиње за Nova.rs да прича Александра.

 Идемо даље, помислила је. Тек смо на самом почетку.

- Нисмо одустајали. Били смо млади и веровали смо, а посебно што идемо приватно код доктора. Нажалост, али некако си храбрији и сигурнији када је тако. После неколико месеци, затруднела сам други пут. Али опет исто – у 12. или 13. недељи трудноће, доктор је установио да се беби не чују откуцаји срца. Како је то могуће? Опет? Можда ја не могу да одржим плод, помислила сам. Нешто није у реду са мном - размишљала је Александра наглас.

Отишла је у болницу на киретажу. Тако мора. Али, сумњичава је зашто је у болницу не прегледају. Четири ока су сигурнија него два, каже.

- Нити су ме одвели на преглед, нити су ми било шта урадили пре киретаже. Одмах су ме почистили. То ми је било мало чудно, ваљда сам се надала да је доктор, можда, погрешио. Али добро, лекари у болници најбоље знају свој посао, шта је, ту је. Прошли су месеци опоравка, можда чак и година, више ни сама не знам, поново сам остала трудна. Више ни не смем да се радујем док не прегурам ту критичну 13. недељу. И стигнем до четвртог месеца. Ваууу, стварно нам стиже беба - присјећа се узбуђена мама.

Како даље објашњава, отишла је на редован преглед код љекара који је на ултразвуку видио да нешто није у реду са бебом. Беба је жива, али се не развија у добром правцу.

- Неверица, туга, бол. Стомак је већ почео да расте, беба је ту, осећам је, живи у мени. Али има аномалије. Одмах су ме послали у Београд на Универзитетску клинику Тиршова, потврдили су сумње мог доктора. Беба се није развила, али је и даље жива. Наравно, требало је одмах прекинути трудноћу, али то не иде тако лако. Сигурно два месеца трајала је папирологија, толико је требало да се моје молбе за прекид трудноће уваже. Један конзилијум, па други, више је то било напорно. Али је одлучено – у шестом месецу су ме примили у ГАК Вишеградска, како би ми изазвали порођај.

Порођај у соби

Александра је лежала у болничкој соби, чекајући да порођај крене и да је медицинске сестре одведу у салу. Међутим, порођај је већ почео и њена мртва беба се за неколико секунди нашла на кревету. Тај призор не може никада заборавити.

- Добила сам инјекцију како би умртвили плод. У току ноћи, породила сам се сама у соби, природно. Видела сам своје мртво дете у кревету. То не може да се заборави. Никада. Али се трудим због Гаврила да не размишљам о стварима које су се десиле пре њега.

Онда су, поново, по ко зна више колико пута, услиједили дани, недјеље и мјесеци опоравка. Заправо, како каже, тек сада више не зна колико је пута била трудна и колико је пута лежала на том столу док су је „чистили“.

Од 2014. године, када је имала превремени порођај, па до 2018, била је трудна још неколико пута. Наравно, као и свака трудноћа претходно, и ове су се завршавале неуспјешно и болно.

- Била сам трудна још три пута након тог порођаја, дакле све укупно шест трудноћа. Требало је то издржати. Сад и видим да сам јака жена. А мислила сам да сам слаба. Но, идемо даље. Помислила сам – живот је то тако наместио из неког разлога и морам то да прихватим. Не смем да се одупрем. Али, не одустајем. Зато смо наставили да радимо на беби. Десиће се кад-тад - помислила је Александра, пуна ентузијазма упркос свему кроз шта је прошла.

Наравно, уз њу је био њен Милош – њена снага, највећа подршка и мотивација да настави даље да се бори за потомство.

- Како да га ускратим да буде отац? Не желим. Морам да му подарим дете. Милош је помало дрвенаст, тврд, тешко показује емоције. А онда сам видела да заправо и он проживљава све ово са мном.

Тумор, па опет тумор

Од 2018. године, Александра никако није могла да затрудни. Била је стрпљива, још увијек није размишљала о вантјелесној оплодњи јер је помислила да ће се трудноћа десити.

А док ју је чекала, обилазила је манастире, па тако и чувени Острог.

- Били смо на Острогу, међутим нисмо могли да добијемо молитву јер нисмо у браку. Ми смо годинама живели заједно, али се нисмо венчали. Океј, венчаћемо се, па ћемо доћи опет. И тако је и било. Стићи ћемо већ до тог дела - наставља Александра да ниже параграфе свог живота.

Фото: nova.rs/приватна архива

Прије двије године, на контролном прегледу, љекари су установили да Александра „има нешто“ на материци. Нажалост, послије све што јој се десило, ово је најмање очекивала – пронашли су јој тумор на материци. И то два комада.

- Два комада. Замислите. У питању је малигни тумор на грлићу материце. А за другу врсту тумора доктори нису никада чули. Био им је потпуно непознат. Зато су брже-боље рекли: морамо да ти извадимо материцу и да спашавамо твоју главу. Не, не и не. Не може то тек тако. Па ја сам се борила свих ових година да добијем бебу. Како сада један тумор односно два да ме победе? Не може, рекла сам себи.

Александра, ова јака и борбена жена ни у овом, до сада најтежем случају, када јој живот виси о концу, није жељела тако лако да одустане од потенцијалне трудноће.

- Лекари су били збуњени јер, како су казали, никада нису чули за ту врсту тумора. Био је малигни и нису знали како се лечи. Рекли су ми да морају да ми сачувају главу на раменима и да је вађење материце једино решење. Не могу тек тако, извините, али не могу - опет је говорила Александра.

Радила је скенере плућа, дојке, апсолутно све како би љекари видјели да ли се тумор шири по тијелу. Ем је свака од ових процедура захтијевала и вријеме и напор, ем је пуно коштала.

- Одрадили смо све што је требало. Био је конзилијум, супруг је присуствовао, а лекари су рекли: ово дете треба да се спашава, ако се ко борио, то је била она, али сада је њена глава у питању. Међутим, ми нисмо хтели тако лако да одустанемо од тога. Рекли су нам да размислимо, али да би операција требало што пре да се обави.

Једина нада вјера у Бога

Тачно мјесец дана времена су Александра и Милош добили од љекара да размисле и донесу одлуку, најважнију животну одлуку.

- Данима нисам спавала, ни јела, ни пила, само сам плакала и питала се: зашто ја и зашто ми. У међувремену је моја свекрва чула за биљни лек ‘Козлац’ у манастиру Чокешина. Одлучила сам да покушам и да пробамо да разбијемо тај тумор на комаде. Пила сам лек два пута дневно, покушавала да одржим психу. Отишли смо на преглед и доктор ме је, онако, испрепадан, питао шта сам то радила јер тумор тренутно не види. Нема га, материца је чиста. Сузе су ми кренуле. Рекох: ништа, а у себи сам помислила: Бог ми дефинитивно спрема изненађење.

Прва и једина ВТО

Доктори су, како прича Александра, и даље били у шоку јер је она, ипак, успјела да сачува своју материцу.

Послије неког времена, када је скупила довољно снаге, Александра је поново размишљала о потомству.

- Размишљали смо шта ћемо. Да ли да усвојимо дете, можда? Али како ћу ја то? добићу већ формирано дете, а ја желим да знам и шта је грчић и први зубић. Притом је то огромна процедура. Размишљали смо и о хранитељској породици, али мој супруг не жели да узима тај новац. Пре него што сам сазнала да имам тумор, ишли смо у Нови Сад на једну клинику за вантелесну оплодњу на консултације. И онда су нас они сами позвали да дођемо на контролу. И тако је све кренуло. Размишљала сам зашто би мени одмах ово успело? Па прошла сам кроз сито и решето. Притом, радила сам све време, нисам смела да кажем послодавцу, психички нисам била стабилна, мом супругу је почела да опада коса… Свашта смо проживљавали након моје болести.

Отишли су на вантјелесну оплодњу у децембру прошле године и њихово мало заправо највеће чудо се догодило у августу.

Фото: nova.rs/приватна архива

- Дванаестог децембра смо урадили трансфер, после 40 дана сам остала трудна. Требало је да мирујем од првог до последњег дана трудноће, али нисам. Од свих интервенција и киретажа, грлић ми је био потпуно истањен и истрошен. Сви су се чудили како ћу да изнесем трудноћу. Сам Бог ми је помогао. Девет месеци је протекло у савршеном реду, отишла сам у болницу, породила се на царски рез и стигао је Гаврило, тај мили дечак због ког је све ово вредело. Верујте. Срећна сам и због мог супруга што се остварио као отац. Он је стварно јак, за 12 година му нисам видела сузу. Сад кад сам се породила, то су биле оне баш праве, крокодилске сузе.

Доктори кажу за Александру да је медицински феномен. А њена породица и пријатељи вјерују да се само „догодило чудо“.

- Пре него што смо отишли на процес вантелесне оплодње, поново смо отишли на Острог јер нам прошли пут нису очитали молитву пошто нисмо били венчани. Сада смо отишли као муж и жена, чекали смо у реду, а монах нам је само пришао и рекао да сиђемо у исповедаоницу. Нама двома, од хиљаде људи, изабрао је нас. Има нешто. Верујте, људи. Верујте, јер чуда се дешавају. Ја сам пример - поручује ова мајка храброст.

Пише: Сања Радовановић