Poslije 12 godina borbe za potomstvo, šest prirodnih trudnoća od kojih se pet završilo spontanim pobačajem, a jedna porođajem u šestom mjesecu sa mrtvorođenom bebom, poslije dva različita tumora na materici od kojih je jedan bio potpuno nepoznat ljekarima, rodio se Gavrilo, hrabri dječak od 4.200 grama, kog su roditelji Aleksandra (35) i Miloš Ivković (33) iz mjesta Radljevo kod Uba čekali kao ozeblo sunce.

Aleksandra je, uprkos svim lošim prognozama ljekara da može da izgubi „glavu sa ramena“, izabrala da bude majka.

Aleksandra nije željela da odustane, nije mogla da dozvoli da joj „tek tako“ izvade matericu jer, kako će, onda, imati bebu?

Iako je imala toliko bezuspješnih pokušaja, čak pet spontanih pobačaja, pa i prevremeni porođaj koji su ljekari morali da joj izazovu i da umrtve bebu jer se nije razvijala kako treba, ona nije odustajala.

Borila se psihički, fizički, pobijedila svoju dugogodišnju iscrpljenost, tumore, a onda je uhvatila supruga pod ruku i rekla: Da, mi idemo na vantjelesnu oplodnju, još to nismo pokušali. I uspjeli su. Oboje. Iz prvog puta.

Rodio se Gavrilo, 29. avgusta, dan poslije Velike Gospojine, kada se Majka Božija, majka Isusa hrista, uspela na nebo.

Foto: nova.rs/privatna arhiva

Ima nešto, kaže Aleksandra. Ima nešto zbog čega je baš njoj određeno da bude majka. Moraš vjerovati, moraš se boriti, a prije svega – nikada ne smiješ odustati.

Ovo je priča jedne Aleksandre koja se sa samo 23 godine upustila u borbu za potomstvo. Bolje reći, u borbu za opstanak i goli život.

Početak početka

Aleksandra i Miloš se zabavljaju od 2011. godine. Iako relativno mladi, oboje su od samog početka, kada su i počeli da žive zajedno, planirali porodicu.

- Suprug je dve godine mlađi od mene, međutim bio je potpuno zreo i odlučan. Želeo je dete, kao i ja. Trudnoća se nije desila tako brzo kao što smo mislili. Tek 2014. godine, beta je pokazala da nam stiže beba. Našoj sreći nije bilo kraja. Jeee, bićemo mama i tata. Međutm, u 13-o nedelji, kada sam bila na ultrazvuku, doktor nije uočio srčanu radnju kod ploda. Tuga i bol. Em prva trudnoća, em smo mladi i neiskusni. Ali smo vrlo brzo pregurali činjenicu da bebe više nema jer su nam to baš svi govorili: Mladi ste, biće. Što u neku ruku i jeste tačno. Mora biti - počinje za Nova.rs da priča Aleksandra.

 Idemo dalje, pomislila je. Tek smo na samom početku.

- Nismo odustajali. Bili smo mladi i verovali smo, a posebno što idemo privatno kod doktora. Nažalost, ali nekako si hrabriji i sigurniji kada je tako. Posle nekoliko meseci, zatrudnela sam drugi put. Ali opet isto – u 12. ili 13. nedelji trudnoće, doktor je ustanovio da se bebi ne čuju otkucaji srca. Kako je to moguće? Opet? Možda ja ne mogu da održim plod, pomislila sam. Nešto nije u redu sa mnom - razmišljala je Aleksandra naglas.

Otišla je u bolnicu na kiretažu. Tako mora. Ali, sumnjičava je zašto je u bolnicu ne pregledaju. Četiri oka su sigurnija nego dva, kaže.

- Niti su me odveli na pregled, niti su mi bilo šta uradili pre kiretaže. Odmah su me počistili. To mi je bilo malo čudno, valjda sam se nadala da je doktor, možda, pogrešio. Ali dobro, lekari u bolnici najbolje znaju svoj posao, šta je, tu je. Prošli su meseci oporavka, možda čak i godina, više ni sama ne znam, ponovo sam ostala trudna. Više ni ne smem da se radujem dok ne preguram tu kritičnu 13. nedelju. I stignem do četvrtog meseca. Vauuu, stvarno nam stiže beba - prisjeća se uzbuđena mama.

Kako dalje objašnjava, otišla je na redovan pregled kod ljekara koji je na ultrazvuku vidio da nešto nije u redu sa bebom. Beba je živa, ali se ne razvija u dobrom pravcu.

- Neverica, tuga, bol. Stomak je već počeo da raste, beba je tu, osećam je, živi u meni. Ali ima anomalije. Odmah su me poslali u Beograd na Univerzitetsku kliniku Tiršova, potvrdili su sumnje mog doktora. Beba se nije razvila, ali je i dalje živa. Naravno, trebalo je odmah prekinuti trudnoću, ali to ne ide tako lako. Sigurno dva meseca trajala je papirologija, toliko je trebalo da se moje molbe za prekid trudnoće uvaže. Jedan konzilijum, pa drugi, više je to bilo naporno. Ali je odlučeno – u šestom mesecu su me primili u GAK Višegradska, kako bi mi izazvali porođaj.

Porođaj u sobi

Aleksandra je ležala u bolničkoj sobi, čekajući da porođaj krene i da je medicinske sestre odvedu u salu. Međutim, porođaj je već počeo i njena mrtva beba se za nekoliko sekundi našla na krevetu. Taj prizor ne može nikada zaboraviti.

- Dobila sam injekciju kako bi umrtvili plod. U toku noći, porodila sam se sama u sobi, prirodno. Videla sam svoje mrtvo dete u krevetu. To ne može da se zaboravi. Nikada. Ali se trudim zbog Gavrila da ne razmišljam o stvarima koje su se desile pre njega.

Onda su, ponovo, po ko zna više koliko puta, uslijedili dani, nedjelje i mjeseci oporavka. Zapravo, kako kaže, tek sada više ne zna koliko je puta bila trudna i koliko je puta ležala na tom stolu dok su je „čistili“.

Od 2014. godine, kada je imala prevremeni porođaj, pa do 2018, bila je trudna još nekoliko puta. Naravno, kao i svaka trudnoća prethodno, i ove su se završavale neuspješno i bolno.

- Bila sam trudna još tri puta nakon tog porođaja, dakle sve ukupno šest trudnoća. Trebalo je to izdržati. Sad i vidim da sam jaka žena. A mislila sam da sam slaba. No, idemo dalje. Pomislila sam – život je to tako namestio iz nekog razloga i moram to da prihvatim. Ne smem da se oduprem. Ali, ne odustajem. Zato smo nastavili da radimo na bebi. Desiće se kad-tad - pomislila je Aleksandra, puna entuzijazma uprkos svemu kroz šta je prošla.

Naravno, uz nju je bio njen Miloš – njena snaga, najveća podrška i motivacija da nastavi dalje da se bori za potomstvo.

- Kako da ga uskratim da bude otac? Ne želim. Moram da mu podarim dete. Miloš je pomalo drvenast, tvrd, teško pokazuje emocije. A onda sam videla da zapravo i on proživljava sve ovo sa mnom.

Tumor, pa opet tumor

Od 2018. godine, Aleksandra nikako nije mogla da zatrudni. Bila je strpljiva, još uvijek nije razmišljala o vantjelesnoj oplodnji jer je pomislila da će se trudnoća desiti.

A dok ju je čekala, obilazila je manastire, pa tako i čuveni Ostrog.

- Bili smo na Ostrogu, međutim nismo mogli da dobijemo molitvu jer nismo u braku. Mi smo godinama živeli zajedno, ali se nismo venčali. Okej, venčaćemo se, pa ćemo doći opet. I tako je i bilo. Stići ćemo već do tog dela - nastavlja Aleksandra da niže paragrafe svog života.

Foto: nova.rs/privatna arhiva

Prije dvije godine, na kontrolnom pregledu, ljekari su ustanovili da Aleksandra „ima nešto“ na materici. Nažalost, poslije sve što joj se desilo, ovo je najmanje očekivala – pronašli su joj tumor na materici. I to dva komada.

- Dva komada. Zamislite. U pitanju je maligni tumor na grliću materice. A za drugu vrstu tumora doktori nisu nikada čuli. Bio im je potpuno nepoznat. Zato su brže-bolje rekli: moramo da ti izvadimo matericu i da spašavamo tvoju glavu. Ne, ne i ne. Ne može to tek tako. Pa ja sam se borila svih ovih godina da dobijem bebu. Kako sada jedan tumor odnosno dva da me pobede? Ne može, rekla sam sebi.

Aleksandra, ova jaka i borbena žena ni u ovom, do sada najtežem slučaju, kada joj život visi o koncu, nije željela tako lako da odustane od potencijalne trudnoće.

- Lekari su bili zbunjeni jer, kako su kazali, nikada nisu čuli za tu vrstu tumora. Bio je maligni i nisu znali kako se leči. Rekli su mi da moraju da mi sačuvaju glavu na ramenima i da je vađenje materice jedino rešenje. Ne mogu tek tako, izvinite, ali ne mogu - opet je govorila Aleksandra.

Radila je skenere pluća, dojke, apsolutno sve kako bi ljekari vidjeli da li se tumor širi po tijelu. Em je svaka od ovih procedura zahtijevala i vrijeme i napor, em je puno koštala.

- Odradili smo sve što je trebalo. Bio je konzilijum, suprug je prisustvovao, a lekari su rekli: ovo dete treba da se spašava, ako se ko borio, to je bila ona, ali sada je njena glava u pitanju. Međutim, mi nismo hteli tako lako da odustanemo od toga. Rekli su nam da razmislimo, ali da bi operacija trebalo što pre da se obavi.

Jedina nada vjera u Boga

Tačno mjesec dana vremena su Aleksandra i Miloš dobili od ljekara da razmisle i donesu odluku, najvažniju životnu odluku.

- Danima nisam spavala, ni jela, ni pila, samo sam plakala i pitala se: zašto ja i zašto mi. U međuvremenu je moja svekrva čula za biljni lek ‘Kozlac’ u manastiru Čokešina. Odlučila sam da pokušam i da probamo da razbijemo taj tumor na komade. Pila sam lek dva puta dnevno, pokušavala da održim psihu. Otišli smo na pregled i doktor me je, onako, isprepadan, pitao šta sam to radila jer tumor trenutno ne vidi. Nema ga, materica je čista. Suze su mi krenule. Rekoh: ništa, a u sebi sam pomislila: Bog mi definitivno sprema iznenađenje.

Prva i jedina VTO

Doktori su, kako priča Aleksandra, i dalje bili u šoku jer je ona, ipak, uspjela da sačuva svoju matericu.

Poslije nekog vremena, kada je skupila dovoljno snage, Aleksandra je ponovo razmišljala o potomstvu.

- Razmišljali smo šta ćemo. Da li da usvojimo dete, možda? Ali kako ću ja to? dobiću već formirano dete, a ja želim da znam i šta je grčić i prvi zubić. Pritom je to ogromna procedura. Razmišljali smo i o hraniteljskoj porodici, ali moj suprug ne želi da uzima taj novac. Pre nego što sam saznala da imam tumor, išli smo u Novi Sad na jednu kliniku za vantelesnu oplodnju na konsultacije. I onda su nas oni sami pozvali da dođemo na kontrolu. I tako je sve krenulo. Razmišljala sam zašto bi meni odmah ovo uspelo? Pa prošla sam kroz sito i rešeto. Pritom, radila sam sve vreme, nisam smela da kažem poslodavcu, psihički nisam bila stabilna, mom suprugu je počela da opada kosa… Svašta smo proživljavali nakon moje bolesti.

Otišli su na vantjelesnu oplodnju u decembru prošle godine i njihovo malo zapravo najveće čudo se dogodilo u avgustu.

Foto: nova.rs/privatna arhiva

- Dvanaestog decembra smo uradili transfer, posle 40 dana sam ostala trudna. Trebalo je da mirujem od prvog do poslednjeg dana trudnoće, ali nisam. Od svih intervencija i kiretaža, grlić mi je bio potpuno istanjen i istrošen. Svi su se čudili kako ću da iznesem trudnoću. Sam Bog mi je pomogao. Devet meseci je proteklo u savršenom redu, otišla sam u bolnicu, porodila se na carski rez i stigao je Gavrilo, taj mili dečak zbog kog je sve ovo vredelo. Verujte. Srećna sam i zbog mog supruga što se ostvario kao otac. On je stvarno jak, za 12 godina mu nisam videla suzu. Sad kad sam se porodila, to su bile one baš prave, krokodilske suze.

Doktori kažu za Aleksandru da je medicinski fenomen. A njena porodica i prijatelji vjeruju da se samo „dogodilo čudo“.

- Pre nego što smo otišli na proces vantelesne oplodnje, ponovo smo otišli na Ostrog jer nam prošli put nisu očitali molitvu pošto nismo bili venčani. Sada smo otišli kao muž i žena, čekali smo u redu, a monah nam je samo prišao i rekao da siđemo u ispovedaonicu. Nama dvoma, od hiljade ljudi, izabrao je nas. Ima nešto. Verujte, ljudi. Verujte, jer čuda se dešavaju. Ja sam primer - poručuje ova majka hrabrost.

Piše: Sanja Radovanović