- Ни воде ни струје ни никаквих услова нема, ја сам непокретна, овдје сам пропадала два пута. Ниједног кука немам, никаквих услова немам. Не знам стварно шта је ово - каже Драгица Суџум.

Бори се Стево, њен син, показује жуљеве, али каже џаба све када нема услова за нормалан живот.

- Овдје је гадно живјети, никако. Када је земљотрес зидови се тресу, грађа никаква, под никаква. Ја сам 2005. годиште. Радим у комуналном, на товарењу тешког смећа, на камиону. Када дођем са посла нешто око куће, ако вјерујеш, паднем од умора. Желио бих да имам добру кућу, да имам шталу да могу нешто држати, да могу све - рекао је Стево Милаковић.

У овом хаосу се Драгица бори за своје здравље, скоро је непокретна. Операција и лијечење јој каже не падају на памет.

- Ни лијекове, ни ортопедска помагала. Требало је да имам ортопедску ципелу, немам је, него је дошла једна Ромкиња и донијела ми два штапа, немам са чим. Ко може, ко хоће и ко има добру вољу, да ми помогне да изађем из овога хаос. Ја треба да идем за Бањалуку на операцију зато што сам прије оперисала ногу као дијете, остала ми је шипка у нози 40 и кусур година, отац и мајка су исто сиромашно живјели, нису могли да ме воде на лијечење, и тако сам остала - додаје Драгица.

Скочиле су комшије, моле за помоћ. Немања нам прича да је куцао на сва врата, каже привредници су обећали помоћ. Моли да се сви укључе.

- Апелујем на све људе добре воље, на све хумане и честите и поштене домаћине да учествују у помоћи овој фамилији ми ћемо активирати и жиро рачун на који ће се моћи уплатити одређена средства, па колико ко може. Нечије мало овој фамилији ће значити много - прича Немања Ћасалан, комшија.

У најбогатијој херцеговачкој општини власти су се мијењале. До ових људи су сви свраћали у кампањи, а онда окретали главе. Гацко и његову челници су сада на испиту. Показаће се да ли је важнији Стевов осмијех од фотеље у гиганту или у неком општинском предузећу.