Рус је устао и држећи се за стомак говорио, ти, ти, ти... Тетке су одмах пробудиле деду, он у оним дугим белим гаћама, са штапом, виче, шта хоћете, шта хоћете ви... Али моја старија тетка Васиљка је схватила, држи стомак, ти - па то је чај! Дрхтала сам! Пропаганда је била страшна. Убрзо смо схватили, Совјети нису страшне звери - управо супротно.

Овако је за Спутњик говорила Љиљана Драговић, костимограф, истакнута српска умјетница која је недавно испричала своју животну причу, поводом осам деценија од ослобођења Европе од фашизма.

Њену породицу је Други свјетски рат затекао на Косову и Метохији. Прво је остала без болесне мајке, а оца су стрељали Нијемци.

„Тада се због два немачка официра и једног војника, стрељало 100 наших. Заиста је било 100 за једног. Касније су купили са улица, али у почетку су бирали људе који су водили народ, мислеће људе. Интелектуалце, професоре, лекаре, адвокате, судије“.

Када је отац убијен, Љиљана је занијемела. Дуго није говорила. Породица се преселила у Јагодину, гдје почиње нова голгота:

„Стриц, градоначелник Јагодине, морао је да бежи, био је против комуниста. За нас после ослобођења није било „тачкица“, није било хране. Тетка Васиљка је завршила у затвору, као сарадник окупатора“.

Име Љиљане Драговић се везује за више од 200 позоришних остварења у готово свим театрима у Југославији, потписала је костиме и за 11 филмова, међу којима су "Доротеј" и "Косовски бој", за које је добила Златну арену на Пулском фестивалу.

Добитница је двије Стеријине и Награде за животно дјело.