Жртве "Олује" испричали су своје потресне приче и сјетили се Крајине.

Боро Остојић из Костајнице са Баније показао је кућу коју су му усташе спалиле.

- Најприје су све опљачкали и до темеља спалили. Иста судбина је била 1941. године - рекао је он. Тада су сестре његовог оца гледале како су усташе заклале његовог деду.

- Дошла сам у колони са мајком бјежећи од "Олује". Мој отац Стојан је убијен 91. бранећи своју породицу. Он је у једном дану изгубио двије рођене сестре. Моја ујна и бака су већ занијемиле од бола. Као да и то није било довољно, запалили су нам и огњиште. Бака је тих дана умрла и ја ни данас не знам који се то дан десило. Деда је поживио још неколико година са надом да ћу се ја вратити али нисмо се вратили - присјетила се Стојанка.

- Ја прогон и "Олују" проживављам већ 30 година тражећи своје родитеље, који се воде нестали од августа 1995. године. Нису пошли са несрећном колоном, јер су повјеровали тадашњем хрватском предсједнику да ко није чинио злочине остане на свом кућном прагу. Војска улази у моје село 7. августа, пали куће, а њих живе баца у ватру - рекла је Нада Бодирога.

Јована Хрвачевић, која је говорила у име прогнаних и несталих у "Олуји", истакла је да су њу и њену породицу 4. августа пробудиле гранате.

- Отац је био на ратишту, а мајка, бака и стрина су панично шетале по кући, не слутећи шта нас чека. Ја, тада дијете од седам година, нисам била свјесна онога што се око мене догађа. Данас схватам колико је све то било страшно и колико су наши животи били угрожени. Нешто касније, ми дјеца, искрали смо се на гувно да се играмо, не знајући да смо на то мјесто дошли посљедњи пут. Мајка је панично дошла по нас и тада сам посљедњи пут видјела моје другарице Маријану, Тању, Марину и Биљу. Чекали смо оца да се врати кући. Сумрак се већ спуштао и из села су скоро сви отишли – куће су биле затворене, дворишта празна, тишина је била тешка као камен - присјетила се Јована.

Наводи да су коначно кренуле, а да је испред била непрегледна колона.

- Јутро је свануло, а колона је постала још већа. Људи умиру и сахрањују их поред пута. Ево нас на Петровачкој цести, око нас све гори. Бомбардовали су колону недужних људи. Пролазимо поред камиона у пламену, касније сазнајемо да је у њему погинуло петоро мале дјеце. Стижемо у Србију – слобода коначно. Ни слутили нисмо да нам је мајка животно угрожена. Била је у шестом мјесецу трудноће, носила је мог брата. Усљед стреса, беби је престало да куца срце - каже Јована.

Истиче да је захваљујући докторима из Болнице "Драгиша Мишовић" у Београду њена мајка преживјела, али да за нерођену бебу није било шанси.

- У овим предивним Сремским Карловцима сам упознала супруга чија је животна прича слична мојој. Удала сам се и отишла у Америку. Нисам се тамо пуно задржала. Не могу ја без моје Србије. Ја сам Јована Хрвачевић, дијете "Олује", данас супруга православног свештеника и мајка Душана, Јована и Василија. Да никад не заборавимо сјећања на Крајину, чија смо дјеца, мржњу која нас је протјерала, безнађе и страх који нас је обузимао док смо у непрегледној колони спасавали голе животе и наду и спасење које смо добили тамо гдје смо једино слободни – у мајци и отаџбини нашој, вољеној јединој Србији - закључује Хрвачевићева.