Дјевојчицу Мирјану Драгичевић из села Доња Биоча код Илијаша свирепо су силовали, па убили припадници такозване Армије БиХ у децембру 1992. године, а њени џелати никада нису одговарали за овај злочин.

Мирјанина мајка Рада Драгичевић рођена је и одрасла у селу Доња Биоча у
близини Илијаша. Након удаје одлази из села, али се 1984. године са двоје малољетне дјеце поново враћа у породичну кућу гдје је живјела све до почетка ратних сукоба.

У зору 28. децембра 1992. године припадници такозване Армије БиХ успјели су да заузму положаје које је држала Војска Републике Српске и затим уђу у небрањено село Горња Биоча, наводи се у књизи "Дјеца жртве рата 1992-1995" у издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

Чланове породице Драгичевић, који су се задесили у кући, пробудила је пуцњава. У неколико наврата покушали су да изађу из куће, али нису успјели. Радина мајка и тетка успјеле су да изађу, али су рањене. Рада је остала сама са дјецом у кући и покушала поново да изађе, али су се на вратима породичне куће појавила три војника, два црнца са бијелим тракама око чела и један бијелац.

Они су од Раде узели Мирјану и одгурали их све у кухињу. Мирјанин брат Јанко је побјегао у собу и сакрио се испод кревета, а додатно га је сакрило и ћебе које је за њим пало. Непријатељски војници нису улазили у ту собу. Споља су допирали пуцњи и детонације.

- Моја ћерка је била у црвеној тренерци, ја сам је обукла. Широка је тренерка
била. Њу кад су ухватили, одвојили од мене, она је вриштала, плакала. Кад су пошли да је скидају, вриштала је. Плакала. Ја јој нисам могла помоћи. Звала ме `Мама, мама!`. Нисам јој могла помоћи, они су ме држали. Тај први кад је силовао, није била... овај, била је свјесна. Али се касније није чула, изгубила се вјероватно, кад су ова двојица... Касније се ништа није чула, нити је плакала, нити ме звала, ништа. Само је онако лежала на поду. Кад су то завршили, онда су пуцали у њу, па у мене - свједочи Рада Драгичевић.

Непријатељски војници Раду су оставили, мислећи да је мртва.

Недуго након тога село ослобађају припадници Војске Републике Српске. Рањене су одмах транспортовали у најближе здравствене установе.

Тако је Рада прво пребачена у Дом здравља у Илијашу, гдје јој је указана основна медицинска помоћ, потом је пребачена у Општу болницу "Жица Блажуј" на Илиџи, гдје су јој саниране ране на ногама и стомаку. Са Илиџе је, због тежине повреда, пребачена у Војну болницу "Коран", одакле је хеликоптером превезена за Београд, гдје се лијечила шест мјесеци. Мирјану су сахранили баба и дјед на гробљу у Илијашу.

Након опоравка, Рада се враћа у Доњу Биочу, у родну кућу коју напуштају након потписивања Дејтонског мировног споразума, односно након егзодуса Срба са територија које су овим споразумом припале муслиманско-хрватској федерацији. Тада са породицом напушта кућу и одлази у Милиће, па у Дервенту, да би се на крају настанила на Хан Пијеску.

На напуштено породично огњиште вратила се свега пар пута.

- Тешко ми је кад то све видим. Ту се никада не бих вратила да живим. Ту гдје су ми то урадили дјетету - прича Рада.

Због лоше материјалне ситуације, Рада је повремено одлазила на Мирјанин
гроб.

- Кад дођем овдје на гроб, ја се растеретим. Буде ми лакше у плућима. Исплачем се и осјећам да сам исто са њом. Јер кад дођем ја причам. Тешко. Исто је тешко и кад одлазим, опет је оставим саму ту - каже Рада.

Са гробља у Илијашу тијело Мирјане Драгичевић је 5. септембра 2005. године ексхумирано и сахрањено на соколачком Војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик.

Рада Драгичевић је тек након 13 година први пут проговорила о трагедији коју је доживјела.

Центар јавне безбједности Источно Сарајево је Тужилаштву БиХ јула 2005. године поднио извјештај против 11 лица којим је стављено на терет кривично дјело ратног злочина у селу Доња Биоча, у општини Илијаш.

Осморица осумњичених терете се по командној одговорности, док се преостала тројица сумњиче као непосредни извршиоци кривичног дјела ратног злочина. До данас нико није одговарао.